Вршац кружи око Марса

Вршац – Вршчане је њихов некадашњи суграђанин Милутин Павлов (65), који од 1970. године живи у Сједињеним Америчким Државама, задужио много и на несвакидашњи начин. Колико је то „много”? Па, одавде до – Марса.

На платформи сателита, који је 2001. године према Марсу из Кејп Кенедија понела снажна ракета, да би снимао метеоролошке услове и конфигурацију тла на тој далекој планети, а све добијене податке послао на Земљу, конструктори су уградили и од специјалног материјала направљену плочу (плакету), на којој су се потписали сви учесници у изградњи сателита.

На левој страни плакете, горе, у трећем реду, крупним словима исписано је руком: ВРШАЦ.

Овај вештачки сателит, у оквиру програма НАСА/ЈПЛ, кружи око Марса готово петнаест година, заједно са „Вршцем” и осталим потписницима успешно реализованог интерпланетарног пројекта. Реч је о програму „Одисеја Марс – 2001” (2001 Mars Odyssey), у оквиру којег је 19. априла поменуте године у орбиту Марса послат сателит. Међу потписницима су и Милутинова деца – ћерка Соња (34), адвокат, и син Марко (30), инжењер аеро-наутике.

– Плакета је у лепој пракси познатог наручиоца сателита, Агенције ЈПЛ из Пасадене, која ће ово неговати и убудуће, у пројектима посвећеним освајању Марса, посебно. Наиме, на специјалним плакетама, које се монтирају на инструментима сателита, сви учесници у том пројекту се потписују. По установљеном критеријуму, добио сам право на четири потписа. Потписала су ми се деца, а како је баш у том тренутку моја супруга Јелена била на настави (професор математике), одлучио сам да у њено и моје име упишем име мога родног града, рачунајући и овога пута да ми неће замерити. Тако је и било. Штавише, обрадовала се мојој неконвенционалној одлуци, јер је и она заволела Вршац готово колико и свој родни Мостар. Иначе, уобичајено је да учесници пројеката потписују и најближе сроднике. У мојој кући чувам копију ове плакете као веома драгу успомену – прича нам Милутин Павлов, са којим смо везу успоставили захваљујући његовом школском другару Ивану Бабићу, новинару, и блиском рођаку Милораду Милину, судији овдашњег Основног суда, однедавно у пензији.

Наш саговорник нам поверава да му рука није задрхтала док је потписивао свој родни град, иако је свестан да је тај чин и за Вршац и Вршчане од историјског значаја.

Тако је љубав и носталгију за родним крајем Милутин на посебан начин овековечио.

Пре равно 46 година, још као студент, Милутин Павлов се запутио код рођака у Америку „на који дан”, и тамо остао, по свему судећи, заувек. Најпре се настанио у Лос Анђелесу, а потом у Санта Барбари (Калифорнија), познатој као Америчка ривијера, иначе, готово троструко већем граду од Вршца, на самој обали Пацифика. Стицајем околности, захваљујући свом свестраном техничком образовању (у САД студирао инжењеринг, машинство, електротехнику, кибернетику, физику и менаџмент), он је две и по деценије радио на инсталирању метеоролошких инструмената и прецизних камера високе резолуције на сателитима, намењених праћењу метеоролошке ситуације на Земљи, њеном загревању, или утврђивању ресурса наше планете. Радио је веома одговорне послове као искусан мултидисциплинарни стручњак и програмер. Почео је као инжењер-асистент, а радну каријеру завршио на руководећем месту, старијег инжењера физике.

– Сателит је требало да ради најмање четири године, али чујем да и данас шаље квалитетне податке на Земљу, и ко зна још колико ће бити користан. Његова улога је незаменљива у припреми слетања бродова на Марс, како би се установило где је најпогоднија локација за то, а истовремено, када се спусте ровери, овакви сателити служе као посредници у преношењу информација из тих покретних лабораторија на Земљу. Зато су уграђени инструменти квалитетни и могу да праве изузетно јасне слике са велике висине у високој резолуцији. Снимају и у инфрацрвеном опсегу, па је могуће откривање минерала, важних индикатора квалитета терена за будућа слетања. Када се наиђе на чврст терен, он се на мапи Марса обележи као погодан за спуштање васионског брода. Неколико нас је присуствовало лансирању ракете са нашим сателитом – каже за „Политику” наш саговорник из Санта Барбаре, нагласивши да је тада био много узбуђен, а пре тога „бар две недеље нисам имао миран сан, јер је и најмања грешка могла унеповрат да однесе и труд и новац”.

И када једнога дана, после можда неколико хиљада година, гравитација Црвене планете привуче сателит, и „Вршац” ће се трајно „настанити” на Марсу, по величини претпоследњој планети, после Меркура, у Сунчевом систему (осам планета), а двоструко мањег пречника екватора од Земље, од које је удаљена око 80 милиона километара.

Милутин је једанаест година у пензији, и време проводи читајући, забављајући се са унуцима од ћерке – Батом (4), који изговара и покоју српску реч и Милом (2), путујући по свету... И по два пута годишње долази у Вршац, да би са пријатељима освежио сећања. Често цитира Зуку Џумхура: „Са пријатељима је лепо и ћутати”.

Поверио нам је да се за последњих 15 година ниједанпут није окупао у Пацифику, на чијој обали је његова породична кућа. Међутим, чим уђе у авион за Србију, размишља о купању у вршачком вештачком језеру, у коме је научио да плива.

У правцу Марса, иначе, Милутин тек понекад погледа.