Stari – glavna finansijska pomoć mladima

Penzionerka Radmila Meandžija nema malu penziju. Mesečno joj na račun „leže” oko 58.000 dinara već deset godina, koliko je u invalidskoj penziji. Ali, Radmili taj novac nije dovoljan da preživi mesec. Naravno, jer ova penzionerka pomaže ostalim članovima porodice kao i većina onih koji su zagazili u „treće doba”. Kćerki, magistru fizičke hemije, koja kao večita „zamena” u školi zaradi samo 10.000 dinara. Tu je i sin sa nešto većom platom, ali da bi preživeo mesec – sasvim nedovoljnom. Dok Radmila plati režije, namiri ratu za kredit, popravi neki kvar u domaćinstvu, ćušne pokoju crvenu deci u džep, ovoj šezdesetpetogodišnjakinji ostane oko pet hiljada. S tim novcem ostaje joj samo da kupi hranu. I to je to.

– Nisam socijalni slučaj, al’ istina je da životarim. Deca žive sa mnom jer nemaju drugih opcija. To je izgleda normalno kod nas, a tako je tragično. Uspem i da ostavim neki dinar sa strane, ali eto uvek iskrsne neki novi trošak. Ovog meseca se pokvario deo na zamrzivaču. Ceh – osam hiljada. Niko me ne pita da li imam, a da platim moram. I tako ukrug, a od ušteđevine ništa – kaže penzionerka Radmila Meandžija sa Zvezdare.

Na pragu ovogodišnjeg Međunarodnog dana starijih, 1. oktobra, položaj osoba koje imaju iznad 65 godina, a u Srbiji ih je 1.328.841 (procena Republičkog zavoda za statistiku iz 2015), i dalje je na klimavim nogama. U našoj zemlji niču novi domovi i centri za smeštaj starih i nemoćnih, a u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike ističu da je za razvoj novih i postojećih usluga u zajednici, a među njih spadaju dnevni boravci za stare, pomoć u kući, personalni asistenti, stanovanje uz podršku, izdvojeno 400 miliona dinara, najviše od 2000. godine.

Loših vesti nažalost ima više. Prva je da je još neizvesno kada će se na staro vratiti penzije koje su umanjene zbog mera štednje. Neslavnom spisku pridružuju se i podaci da raste broj korisnika narodnih kuhinja, među kojima je znatan broj starijih. U Crvenom krstu napominju da će u narednoj godini biti 35.965 korisnika narodnih kuhinja. Za njihove obroke biće potrebno oko 322 miliona dinara.

U moru nedaća sa kojima se svakodnevno susreću najteže je izgleda poljoprivrednim penzionerima jer oni imaju najniže penzije u Srbiji – 10.577 dinara mesečno. Prema podacima Fonda PIO, u Beogradu najnižu penziju prima 35.710 sugrađana.

Nadežda Satarić, predsednica UO organizacije „Amiti”, podseća da se naša zemlja svrstava u demografski stare, ali da je najveći problem to što više od pola miliona građana od ukupnog broja starih živi u staračkim domaćinstvima. Posebna priča je i penzioni sistem, kao osnovni sistem potpore za starije.

– Oko 240.000 starih je van penzionog sistema, a po našoj proceni od tog broja polovina njih je veoma ugrožena. Od ukupno 1.727.629 penzionera u Srbiji, više od milion je starije od 65. Prosečna penzija je 23.462 dinara, što je tek 52 odsto od prosečne plate zaposlenih koja je u avgustu iznosila 45.286 dinara. Dramatično je i to što 186.686 poljoprivrednih penzionera mesečno prima ispod 12.500 dinara, što je za oko 2.500 dinara ispod linije siromaštva (14.920 dinara) – nabraja Satarićeva i podseća da čak oko pola miliona penzionera od kojih nisu svi stariji od 65 godina prima penzije niže od zacrtane linije siromaštva u Srbiji.

Stariji ljudi danas praktično dele sudbinu svih koji veoma teško žive jer trećina građana jedva sastavlja kraj s krajem. Demografsko starenje stanovništva i dalje je najvidljivije u glavnom gradu. Dve opštine – Vračar i Stari grad, među „najstarijim” su u zemlji sa više od 20 odsto starijih od 65 godina u ukupnom broju stanovnika. Stari grad je čak ovenčan neslavnom titulom najstarije opštine u Evropi, po godinama žitelja.

I dok sugrađani koji su ceo radni vek uložili u grad smatraju da zaslužuju bolje uslove života, nadležni uveravaju da će nastaviti da uvode nove usluge u oblasti socijalne zaštite.

– Beograd ima 400.000 starijih sugrađana prema kojima grad ima posebnu obavezu. Zbog njih radi 25 klubova gde mogu da se druže, edukuju i idu na zajedničke izlete. U protekloj godini otvorena su četiri takva kutka, a biće ih još – najavljuje Goran Vesić, gradski menadžer. Grad brine o otprilike 10.000 starih sugrađana koji koriste klubove i uslugu „pomoć u kući”.

Grad bez ijednog zvaničnog dnevnog boravka

Pored četiri državna doma za „treće doba” pri Gerontološkom centru Beograda – na Bežanijskoj kosi, Voždovcu i dva na Karaburmi (u zemlji ih je 40), bezbroj privatnih domova (116 licenciranih je u Srbiji) i sijaset onih koji rade na „crno”, kao i brojnih klubova za razonodu, u prestonici ipak ne funkcioniše nijedan dnevni boravak za stare, barem ne zvanično. Prostor u Sime Igumanova 2 na Vračaru, otvoren pre četiri godine, trenutno radi kao klub, a u njemu vreme provodi stotinak korisnika. Ista situacija je i sa novobeogradskim kutkom u Ulici Mileve Marić-Ajnštajn, otvorenim u maju 2015. Dobra vest je da je na Zvezdari nedavno počeo da radi prvi klub za stare. U adaptaciju prostora i opremanje grad je uložio oko šest miliona dinara, a reč je o kutku koji su sugrađani priželjkivali duže od tri decenije. Za korisnike je vrata otvorio i adaptirani klub u Svetogorskoj ulici, koji sada radi kao edukativno-kreativni centar za stare, zasad jedini tog tipa u zemlji. U proteklom periodu, podsećaju nadležni, otvoreni su i klubovi u Rakovici, Zemunu, Paliluli i Novom Beogradu, a u Skupštini grada obećavaju da će uskoro svaka opština u prestonici dobiti bar jedan klub.