Neću da ćutim kad vređaju Srbiju

Zahvaljujući svom ponašanju, jasnoj opredeljenosti za mir, privrženosti dijalogu i pregovorima, reformama, Srbija konačno ima priliku da svakome kaže šta misli i da reaguje na stvari koje su očigledno, flagrantno kršenje i ljudskih prava i svih onih vrednosti na kojima počiva i sama Evropa. Zato, kad neko drži misu usred Zagreba ustaškim generalima, diže spomenik teroristi Miru Barešiću, ili poziva na rat poput Sefera Halilovića, ja, osim što želim na to da reagujem, imam i obavezu. Ministar sam spoljnih poslova i radim tačno ono što bi, po pravilima službe, uradio i ministar spoljnih poslova, recimo, Poljske, Češke ili Francuske, da nekom u Nemačkoj padne na pamet da podigne spomenik, recimo Rudolfu Hesu, da ne idemo dalje od toga. Ili da u Minhenu održe misu Geringu, Fon Papenu i Kajtelu. Ili da neko izjavi kako će bilo koja država u njihovom okruženju nestati.

Ovo su reči kojima prvi potpredsednik Vlade Srbije i šef diplomatije Ivica Dačić objašnjava neke svoje istupe od izbora naovamo, koje karakteriše „naelektrisanost” i oštrina u nastupu prema nekim hrvatskim i bošnjačkim zvaničnicima. Ali, neuvijeno i oštro nedavno je „isprozivao” čak i drugog čoveka nemačke diplomatije Mihaela Rota. Otuda i pitanje zašto kao šef diplomatije, dakle, neko ko bi trebalo da nastupa više „u rukavicama”, sve češće poseže za gorljivom retorikom?

– Šef diplomatije je neko ko i u rukavicama i bez njih, u svakoj situaciji, bilo kojim okolnostima, ima jednu, osnovnu dužnost. Da zastupa interese svoje zemlje, a pogotovo, da reaguje kad su oni na bilo koji način ugroženi. To nikako ne znači da on treba da podstiče, navija ili propagira loše odnose sa svetom i susedima, i ja to i ne radim.

Deo javnosti u vašim istupima ipak prepoznaje višak strasti?

Nikad nisam izjavio ili uradio nešto što bi se moglo nazvati grubim, ratnohuškačkim, nacionalističkim. Ali, jesam reagovao, i nastaviću to da radim svaki put, kad su drugi svojim nastupima i izjavama vređali Srbiju, oživljavali nacizam, mešali se u naše unutrašnje stvari. Prema tome, priča o mom nastupu bez rukavica je, od starta, promašena tema. Glavna tema jeste, kako neko u Evropi, u 21. veku, može nešto slično da uradi. I kako bilo ko može na to da ćuti.

Šta ste time do sada postigli, osim što ste verovatno pridobili deo ovdašnjeg javnog mnjenja? Ima ocena da time sebi pripremate teren za predsedničku kandidaturu.

Još jedna promašena tema. Ovde svi pokušavaju da nađu neki razlog više, neki skriveni motiv, zaveru, u stvarima koje su svuda u svetu najnormalnije. I odmah da vam kažem, ništa od toga nema veze s istinom. Prosto sam radio svoj posao. Onaj dnevni, rutinski, koji me vodi od razgovora s ambasadorima, putovanja u razne zemlje, učestvovanja u pregovorima, do reagovanja na opasne izlive nacionalizma u našem susedstvu.

Biračkom telu da se obraćam tri i po godine pre sledećih parlamentarnih izbora bilo bi prilično neozbiljno, a i ne sećam se da me je iko pitao da li sam hteo da pridobijem birače kad sam otišao u Brisel i prvi pružio ruku Tačiju. Nisam, kao što nisam to hteo ni sada. I samo sam, u oba slučaja, kao što sam već rekao, radio svoj posao. On neki put može javnom mnjenju da prija, neki put ne, ali nije to odlučujuće. Odlučujuće je da li je dobar za zemlju koju predstavljaš, za njene interese. Isto važi i kad je reč o predsedničkim izborima. Trenutno me ne zanimaju.

Takva retorika odudara od onoga što govori premijer, stalno ističući koliko je važno imati mir u regionu. Imate li Vučićevu podršku za takav nastup?

Vi nikako da primetite da i ja reagujem isključivo kad neko, na bilo koji način, preti miru u regionu. I šta je, izvinite, dizanje spomenika teroristi, njegovo glorifikovanje, ako ne upravo to? I kakav mir u regionu da očekujemo ako se ponovo uspostave, u našem okruženju, vrednosti koje su bile osnova nacizma ili ako neko poziva na rat? Dakle, ja sam do kraja na liniji ove vlade, i mir u regionu mi je prioritet.

Sad svi pričaju o miru, ali…

Ja nikad ne bih uradio ništa čime bih taj mir ugrozio. Niste vi mene čuli da glorifikujem one koji su počinili ratne zločine, da se zalažem za neku veliku Srbiju, da pretim susedima nestajanjem, da bilo koju naciju, zemlju omalovažavam, ili nazivam šakom jada. I čest sam i rad gost u celom regionu, insistiram na vezama, gradim ih, učestvujem u svim inicijativama koje pokreću vlada i premijer, boriću se za region bez granica, za dijalog, pregovore i mir.

E sada, što sam duboko ubeđen da, upravo u korist tog mira, nemam pravo da ćutim, sasvim je druga priča. Opet, kad je premijer tražio da zaćutimo i prestanemo da odgovaramo na uvrede i izlive mržnje, i to sam uradio. Nije mi bilo lako, ali jesam.

Kakav razvoj situacije u BiH očekujete posle referenduma u RS koji Evropska unija smatra nelegalnim? Ako bi EU uvele neke sankcije prema Dodiku i RS, kako se spekuliše, šta će Beograd uraditi?

Očekujem, pre svega, razum i smirivanje tenzija. Ono na šta i naš premijer poziva i na čemu radi. I verujte mi, za Srbiju i za Republiku Srpsku više znači to što je on u Njujorku bio na panelu posvećenom Srebrenici i što je Bil Klinton pred svima više puta ponovio da je hrabar čovek, nego bilo šta drugo. Moramo svi da naučimo da ulažemo u mir. Da pristajemo na kompromise, da pokazujemo volju, da neki put čak i istrpimo zarad tog mira. A kad je reč o RS, sigurno je da Srbija nikad neće okrenuti leđa svom narodu koji tamo živi.

Da li zvanični Beograd nije pružio podršku Dodiku za referendum zato što ste mislili da je to izjašnjavanje o Danu RS besmisleno, ili zato što niste želeli da još više narušite odnose sa Sarajevom, ili vas je neko nečim pritisnuo?

Niko nas nije pritiskao, niti mi reagujemo na pritiske. Zato to više niko i ne pokušava. A referendum nismo podržali upravo zbog našeg insistiranja na smirivanju tenzija, na pronalaženju rešenja koja su dobra za sve, na izgradnji poverenja, na razgovorima, dogovoru. Taj naš stav je osnova naših odnosa sa svima, pa i sa Sarajevom i sa Banjalukom. Samim tim, kad je o nama reč, nema nikakvog narušavanja tih odnosa, niti je Srbija ikad uradila nešto da bi ih narušila.

Ima i drugačijih mišljenja.

Mi ćemo i dalje biti tu da pomognemo svima – i u BiH i u RS. Da uvek, kad nas žele, odemo u Srebrenicu, da damo novac za nju, da gradimo mostove sa RS, da obnavljamo, uspostavljamo nove veze, ulazimo u zajedničke investicione projekte.

Jedino što nećemo, i svima smo to rekli, da pomažemo u svađanju. Svesni smo koliko je to opasno, znamo kolike su tenzije, kako su duboke rane, da sve vrlo lako može da bukne, i nikad nećemo ništa uraditi da to potpirujemo i da učestvujemo u nadgradnji i razvoju sukoba. A za pomoć u pregovorima, dogovoru, smirivanju strasti – uvek smo tu. Zato i nismo podržali referendum, ne zbog bilo čega drugog.

Da li vaša zvanična poseta Mađarskoj 3. oktobra, a onda razgovori s turskim zvaničnicima u Ankari 5. i 6. oktobra, imaju veze s migrantskom krizom i položajem Srbije na balkanskoj migrantskoj ruti?

Danas sve ima veze s migrantskom krizom. I nisam siguran da ljudi znaju koliko je to važna i opasna tema. Ona može da promeni sve. Od granica, preko sastava stanovništva, ekonomije, do same Evrope. I neće ona biti ista s Angelom Merkel, ili s nekim desničarem kojeg će antiimigrantsko raspoloženje izbaciti u prvi plan. S Olandom, ili Marin Le Pen.

Opet, neće biti ista i ako sutra, odjednom, u nju nahrupi tri miliona ljudi, gladnih i bosih, da ne pričam o onom velikom broju među njima koji će biti i besan i spreman da za neko svoje verovanje stavi ranac s bombom na leđa i uđe na železničku stanicu ili aerodrom...

Šta je rešenje?

Svedoci smo da i Evropa, suočena sa svim tim, još nema jasno rešenje. Nema čak ni predstavu o tome šta bi jasno rešenje moglo da bude. Deli se, sukobljava i plašim se da je sve bliže katastrofičnom scenariju.

Dakle, ako me pitate da li ću o tome da razgovaram, naravno da hoću. Mi smo, s Turskom, Mađarskom, Bugarskom, Makedonijom, i u tom slučaju, kapija Evrope, i nikako ne želimo da ta kapija bude razvaljena. Verujem da niko ne želi. Zato što bi bujica bila nezaustavljiva.

Naša migrantska kvota bila je do 6.000, prema dogovoru s EU. Ako ih je već, zvanično, oko 7.000 u Srbiji, koliko ćete još čekati da nešto preduzmete? I šta je to „nešto” što možete da uradite, a nije podizanje zidova i žica?

Zidovi su najjednostavnije rešenje. Problem je što ne znače ništa ako sutra milioni krenu ka nama. I nema onda tog zida koji neće preskočiti, sravniti, niti žice koju neće iskidati. Rešenje mora da bude postignuto u Evropi, u dogovoru svih, a to je ono što najviše fali. Nema ga.

I sami ste rekli, mi već imamo više izbeglica nego što nam je kvota i mnogo manju evropsku pomoć od zemalja koje neće ni da čuju za izbeglice. No, borimo se. Uveli smo patrole, smanjili ilegalni priliv, putujemo po svetu i tražimo rešenja. Nažalost, ovaj put najmanje od nas zavisi. A oni od kojih zavisi izgleda da još ne znaju šta je sve na kocki. Vrlo je loša situacija.

Lideri srednjoevropskih zemalja osnovali su savez za odbranu svojih država i svog načina života, kako je izjavio mađarski premijer Viktor Orban posle prilično neuspešnog samita o izbegličkoj krizi u Beču. Evropa i EU se, čini se, definitivno dele na ovom pitanju. Gde smo tu mi? Nekako se čini da je vama bliža Orbanova opcija, ali je premijer Vučić, bez obzira na bliske odnose s mađarskim kolegom, bezuslovno uz Angelu Merkel.

Premijer je, kao i uvek, uz normalnost. Uz ono što ne vodi u sukobe, pogrome, podele. I apsolutno ga u tome podržavam, bez obzira na činjenicu da mi je Orbanov strah blizak, ali ne i sama opcija. Ništa nećemo dobiti ako se sutra ta Evropa podeli, ako bude bazirana na strahu i odbrani. Onda će svako od svakog da se brani. Prekinuće se veze, staće ekonomija, a od sumnje u nekoga, od straha od nekoga, pa do ubijanja tog nekoga, vrlo je tanka granica.

Ksenofobija svakako nije rešenje, ali razlika u tim stavovima ni najmanje ne smeta našim odnosima s Mađarskom. Previše je drugih vrednosti koje delimo, i o svemu s njima uspevamo da se dogovorimo. Pa čak i oko tema u kojima se ne slažemo. Na kraju, nije Mađarska problem. Problem je što Evropa, kao zajednica, ne ume zajednički da reaguje.

Srđan Bogosavljević je početkom septembra naveo da Vučić kao ličnost ima daleko najveću podršku, a da ste vi iza njega. Ali daleko iza, u rangu s Tomislavom Nikolićem. Želite li da isprobate svoje šanse na predsedničkim izborima, pošto već Vučić kaže da on neće učestvovati u toj trci?

Želim, trenutno, da se bavim svojim poslom, kao što sam već rekao. Predsednički izbori su, u tom smislu, daleka budućnost. Pričekaću da ona dođe, pa ću o svemu da razmislim. Lagano.

Da li ste bliži opciji da se kandidujete ili da u dogovoru s Vučićem podržite nekoga ko bi bio zajednički kandidat vladajuće koalicije (najverovatnije Nikolić)?

Najbliži sam opciji da sačekam. I da do tada što bolje radim ovo što radim. To mi je važnije – i kad je reč o budućnosti Srbije i o mojoj političkoj budućnosti.

-----------------------------------------------------

Biću diktator ako zabranim „Tviter” u SPS-u

Zašto ste dopustili ovakvu „tabloidizaciju” SPS-a? Ili vam nije važno kad vas i vašu stranku u medijima spominju zbog svađe „SPS-starleta” ili funkcionera poput Dijane Vukomanović i Novice Tončeva?

A zašto ste vi, novinari, dopustili ovakvu tabloidizaciju medija? I ne bavimo se mi u SPS-u novinama, one se bave nama, na način na koji se bave. Niko ne dođe na predsedništvo da izveštava o našim ciljevima, planovima, strategiji. Ali svako prenese svaki tvit. I šta ja da radim? Ako zabranim „Tviter” u stranci, biću diktator, i to mi ne pada na pamet da radim. Ali ono što sigurno hoću, jeste da insistiram na razgovoru, dijalogu, pa ako treba i svađi u samoj stranci. To je način da rastemo i budemo bolji. A svako iznošenje toga u javnost nije ništa drugo nego samoreklamerstvo. I za takve neće biti mesta u SPS-u. Neka naprave svoju stranku, pa neka se hvale.