Političke i ratne trube

Može li Ivica Dačić da postane novi činilac mira na Balkanu? Čovek poznat po originalnom poimanju diplomatskog takta, sklon da ne prećuti čak ni ono što se u njegovom poslu mora, predložio je da se sedne za sto i razgovara. Da to bude dijalog u trouglu Srbija – Hrvatska – Bosna i Hercegovina. Inače je takvih i sličnih pokušaja i razgovora bilo više, čak i nekih samita na vrhu, ali napetosti nisu splasnule.

Dačić je imao u vidu nove uzroke međuetničkih balkanskih tenzija, pre svega referendum u Republici Srpskoj. A taj događaj je sa svih strana i svih pozicija pod protivrečnim vrednosnim tumačenjima. Zašto se toliko insistiralo na njemu i zbog čega je bošnjačka strana tako rezolutno protiv njega?

U suštini, izjašnjavanje je, pre svega za vlast u Srpskoj, opit o populističkoj moći, i ispitivanje tla za još smelije prodore u ovu materiju. To je i odgovor na neke upadljivo provokativne rezolucije i godišnjice, koje dolaze iz Sarajeva, uz opasnu tezu da je platforma RS postavljena „na genocidu”. Mnogo je i nejasnoća o slovu i duhu Dejtonskog sporazuma, koji izgleda svako može da tumači kako mu se prohte. Pa su tako moguće optužbe u svim pravcima da je na delu otvoreno „raspakivanje” tog papira. Istovremeno, referendumska tenzija bacila je u drugi plan život običnih ljudi, koji su za kratko mogli da se napajaju neproduktivnim prkosom, ali on ne donosi nimalo veseliju zbilju. Bilo je u balkanskim državicama mnogo referenduma, ali oni su u kolektivnom pamćenju ostali kratko, što je u neskladu s njihovim istorijskim projekcijama.

Za bošnjačku vlast posebno je bolno saznanje o funkcionalnoj nemoći države BiH. U Dejtonu, ona je napravljena kao ekscentrični federativno-konfederativni politički provizorijum, koji funkcioniše pod pritiskom i po dogovoru. Ali ni jedno ni drugo, ni posebno ni zajedno, ne obezbeđuje sklad, nego dovodi do dalje etničke divergencije, i sve otrovnijeg jezika međusobnog opštenja.

U političkom sistemu s navedenim osobinama, formiran je i (oktroisani) ustavni sud prigodan unitarnim državama, čije su odluke nesprovodive. To je jasno vidljivo posle referenduma od 25. septembra, čime je državni oblik BiH doveden do stanja tegobne konfuzne blokade, gde više ništa ne zavisi od dobre volje, nego od podnošljive količine zlovolje.

Iz Sarajeva poručuju da se „teritorija BiH ne može kidati bez rata”, čime se anticipira moguća ideja o punim državnim ambicijama Republike Srpske. Pretnja ratom jeste ozbiljna politička poruka, mada je upućena povodom utopijske strepnje. Srbija brine o Srpskoj, rekao je premijer, ali podržava jedinstvenu BiH, dakle takvu kakva jeste. I takve modele verovatno je imao u vidu srpski ministar spoljnih poslova kad je predložio trojni samit o svim međusobnim traumama. A njih zaista ima mnogo.

Tri dana uoči referenduma, iz Sarajeva je stigla neposredna pretnja. Nekakav ratni general je zapretio Srpskoj „da bi ona pala” za dve sedmice, uz izrazito budalaste operativne zaključke i neskriveni vojnički dilentatizam. Od tako brbljivog planera bosanskog „blickriga”, niko se nije ogradio, mada se čulo da je čovek apsolutno beznačajan. Beznačajan? Takvih nema kad započne haos. Samo tada nitkovi postanu gospodari sudbina.

U ovom času ima samo ogromnih količina mržnje, koja ne može biti realizovana kao rat. To je apsurdno samo na prvi pogled, ali najveći moderni fanatici ne bi ratovali ni za koga, njima su sasvim dovoljne društvene mreže.

Čak se ni Bakir Izetbegović nije uzdržao, te je dao izjavu koja je ispod nivoa za njega uobičajenog političkog ekstremizma. Na primer, da će Dodik verovatno završiti kao Sadam ili Gadafi. Uopšte, na sceni su, na svim stranama, ili ljudi ili njihovi potomci koji su ovde bili i devedesetih. Nedostaju samo oni koji su potpisali sporazum u Dejtonu, pa da stvari vrate na početak. Međutim, tu su i dalje njihovi sinovi, portparoli, udvorice i seizi.

Na njihovoj političkoj filozofiji zasnovan je način života i danas. Mnogi od njih ne funkcionišu kad je stanje redovno, za neuspehe u poslovima od vajde za državu i društvo, zamenu traže u kavzi, u neprijatelju spolja i unutra. Bez konflikta, takvi ne postoje.

Ako negde mrdne, Dodiku preti hapšenje, ako ne, možda izolacija. Beograd je davno u poziciji staratelja, koga štićenik posluša kad mu se prohte, sve u nastojanju da u nedostatku ničeg boljeg stvara istoriju. Ne izbegava da licitira s emocijama prema Srbiji, tvrdeći da maticu voli više od „Srbijanaca”. Ma, je li to moguće izmeriti? I ko su za njega Srbijanci: dakle imaju li etnička svojstva ili se naprosto radi o bićima koja za stalno borave u granicama Srbije i kojima su uvek potrebni bahati učitelji rodoljublja?