Imaju li mrmoti alternativu?

Danas je još jedna godišnjica Petog oktobra kada je njegovim učesnicima mrsko da ga se prisećaju i da opet govore da je to „veoma bitan događaj za srpsku demokratiju, iako su očekivanja izneverena”, ali da smo „tada krenuli ka Evropi i da eto i dalje istrajavamo na tom putu“. Teško da će ijedna stranka koja je učestvovala u organizaciji Petog oktobra danas organizovati javnu raspravu ili skup na tu temu, već će gledati kako da se izda neko formalno saopštenje reda radi i gledati da taj dan što brže prođe. Danas je još jedna godišnjica demokratske revolucije koju će zlurado obeležiti političari koji su devedesetih bili na vlasti sa Slobodanom Miloševićem. Verovatno će se cinično zahvaliti „petooktobarcima“ jer su od njih napravili uspešnije političare ili čak sebe tobož predstaviti kao nastavljače velikih ideja Zorana Đinđića, da bi na ranu utrljali so.

Malo je reći da su izneverena očekivanja građana u pogledu boljeg života. Posle toliko vremena stalnih reformi i obećanja, danas više nema vere u bolje sutra. Građanski (narodni) duh je slomljen, a ono što je ostalo kao rezidualna emocija jeste malodušnost, bes, rezigniranost i, na kraju, duhovna otupelost koja se servisira srpskim verzijama „rijalitija“ zbog kojih bi i Džeriju Springeru pozlilo. Ono što je najgore u svemu tome jeste to što je ogromna većina stanovništva ubeđena da ne postoji nada u bolji društveni sistem, u bolji sistem vrednosti i da nema alternative sadašnjem pravcu kojim se krećemo. Na kraju krajeva, građani ni sami ne znaju šta hoće jer se sećaju da su nekada pre želeli da im EU ukine sankcije, da se privatizuje sve što može jer je to bio „put u boljitak“, da slobodno putuju van granica, da prodavnice budu pune stvari kojih nije bilo devedesetih itd. Hteli su kapitalizam i dobili su ga, ali nisu bili svesni da će na kraju postati gastarbajteri u sopstvenoj zemlji. Zato se sada više i ne usuđuju da zamisle alternativu. Nazad nećemo, a napred moramo, jer zašto smo onda džabe pošli?! Sve podseća na scenu iz filma „Ko to tamo peva“, kada putnici iz autobusa na kraju saznaju da će Beograd biti bombardovan, ali im svejedno ne pada na pamet da se vraćaju nazad.

Tačno je da postoji visok nivo sinhronizovanosti zvanične propagande u pravcu toga da se ubije i poslednja nada u promene. Tačno je i to da postoji cenzura, što se može lako dokazati primerima Olje Bećković, „Mentalnog razgibavanja“, Danice Vučenić, RTV, prebijanja Ivana Ninića, pa čak i ostavke Ljiljane Smajlović. Tačno je i to da postoji organizovano političko nasilje, što su pokazali lokalni izbori u Zaječaru, Vrbasu, Mionici, kao i opstrukcija rada lokalnih samouprava u Baču, Beloj Crkvi ili Vladimircima. Sve je to tačno, međutim to nije najveći problem koji se tiče opozicije u Srbiji i postojanja alternative koja bi dala nadu ljudima. Glavna prepreka je u nespremnosti formulisanja drugačijeg strateškog cilja od pridruživanja EU u kontekstu kojeg se regionalna politika Beograda (ili odnos prema Rusiji) stavlja daleko ispred pitanja poput funkcionisanja pravosudnih institucija, slobode medija, fer izbora i sl. Bojažljivost pri ovakvoj analizi trenutne situacije dovodi do političkog lutanja opozicije, njene fragmentacije i dodatnog gubitka već odavno načetog kredibiliteta.

Problem pri tome uopšte nije za potcenjivanje jer bi distanciranje od zvanične EU one opozicije koja se programski zalaže za evropske vrednosti nju dovelo na jednu vrstu „brisanog terena“ koji bi vrlo teško mogli da objasne, imajući u vidu neprijateljski stav većine poltronskih elektronskih medija u Srbiji. Već je vidljivo da bi tada zajedljiva poruka vlasti bila da je opoziciji sada „kiselo evropsko grožđe“ i u suštini takva poruka bi bila tačna. Kao što su svojevremeno EU i OEBS pravdali neustavan Zakon o informisanju iz 2009, tako je i danas podrška Brisela Vladi Srbije vid ulaganja u očekivanja koje imaju od nje. I tu imamo začaran krug i nemogućnost formulisanja alternative sadašnjoj politici, ukoliko naravno izuzmemo desne nacionalne stranke, mada ni tu nećemo videti nešto novije od starih mantri o „savezu sa Rusijom i Belorusijom“ u ne baš toliko novom pakovanju.

Iako cenzura realno postoji, kao i političko nasilje i zloupotreba pravosuđa (tužilaštva u prvom redu), to ne sme biti izgovor za nedostatak hrabrosti demokratske, građanske opozicije u identifikaciji pravog uzroka sadašnje situacije. Nesnalaženje Demokratske stranke (i nekih njenih derivata) u opoziciji od 2012. godine, neuspela regeneracija stranke uz permanentne unutrašnje sukobe koji su dovele stranku na rub političke egzistencije mogu se posmatrati posledicom strateške nemogućnosti formulisanja suštinski drugačije spoljne politike od zvanične. Kako sada bolno i beznadežno zvuči nekada moćna propagandna krilatica „Evropa nema alternativu“!

Centar za novu politiku