Vozić azijskih rovčica

Gustim šumama i prostranim poljima Azije jure neobični vozići načinjeni od malih mošusnih rovčica. Kad napuste roditeljski dom, mladunci ovih životinjica nekoliko dana, dok se ne osamostale, ostaju zajedno. Bukvalno rečeno, ne razdvajaju se – kako se ne bi izgubile, male rovčice zubima grčevito stežu jedna drugu za rep ili krzno i tako trčkaraju u potrazi za hranom.

Ovi živahni sisari mogu se, osim u Aziji, pronaći i na istoku Afrike gde su doputovali davno, još sa trgovačkim karavanima. Pošto imaju malo neprijatelja ubrzo su se toliko namnožili da su počeli da nanose štetu usevima i uništavaju zalihe hrane lokalnih seljaka koji ih zbog toga tamane kao štetočine.

Azijska mošusna rovčica je vrlo prilagodljiva. Gde god nađe zgodno mesto i pogodan materijal, pravi svoj novi dom. Da bi se skućila, dovoljna joj je šačica lišća ili piljevine kojom će obložiti dobro skrivenu jamu i u njoj doneti mlade na svet. U svijanju porodičnog gnezda učestvuju i ženka i mužjak. O njihovim „porodičnim” odnosima ne zna se mnogo, ali naučnici smatraju da par do kraja života ostaje zajedno. Sezona parenja ne postoji: rovčice se pare tokom cele godine i ženka za dvanaest meseci na svet donese i po nekoliko generacija mladih. Ipak, najviše mladunaca svetlost dana ugleda u proleće i jesen.

U leglu može biti od četiri, pa i do deset mladunaca, koji se rađaju trideset dana posle parenja. Mališani su po rođenju teški svega dva i po grama, desetak puta lakši od majke. Ženka ih doji oko tri sedmice, a čim mladunci napuste skrovište u kojem su rođeni, na svet dolazi nova generacija malih rovčica i sve se ponavlja iz meseca u mesec. Priroda se pobrinula da ovi mali stanovnici ne preplavi Aziju: azijske mošusne rovčice žive svega dve godine.

Mlade životinje su već nakon pet nedelja od rođenja potpuno odrasle i izgledaju isto kao i roditelji: liče na miševe sa dugom šiljatom njuškom. Krzno im je kratko i baršunasto, a njegova boja varira od svetlosive do crne. Duguljasto telo rovčice dostiže dužinu od petnaestak santimetara, i to zajedno sa repom. Ženke su dvostruko lakše od mužjaka. Osim po veličini, mužjaci se od ženki razlikuju i po tome što imaju razvijene žlezde iz kojih luče jak miris mošusa. Ovaj „parfem” služi im da obeleže teritoriju i privuku svoju izabranicu, ali i da oteraju gladne grabljivce: samo se neke vrste zmija usuđuju da progutaju takav zalogaj.

Azijske rovčice su svaštojedi. Kad padne noć, rastrče se po šumi, po njivama i ambarima ne bi li utolile glad. Iako im njihove sitne, jedva vidljive oči nisu od velike pomoći u tom pohodu, ove životinjice nepogrešivo pronalaze semenke, žitarice i orahe, kao i svoju omiljenu hranu – insekte i sitne sisare.

D. D.