Возић азијских ровчица

Густим шумама и пространим пољима Азије јуре необични возићи начињени од малих мошусних ровчица. Кад напусте родитељски дом, младунци ових животињица неколико дана, док се не осамостале, остају заједно. Буквално речено, не раздвајају се – како се не би изгубиле, мале ровчице зубима грчевито стежу једна другу за реп или крзно и тако трчкарају у потрази за храном.

Ови живахни сисари могу се, осим у Азији, пронаћи и на истоку Африке где су допутовали давно, још са трговачким караванима. Пошто имају мало непријатеља убрзо су се толико намножили да су почели да наносе штету усевима и уништавају залихе хране локалних сељака који их због тога тамане као штеточине.

Азијска мошусна ровчица је врло прилагодљива. Где год нађе згодно место и погодан материјал, прави свој нови дом. Да би се скућила, довољна јој је шачица лишћа или пиљевине којом ће обложити добро скривену јаму и у њој донети младе на свет. У свијању породичног гнезда учествују и женка и мужјак. О њиховим „породичним” односима не зна се много, али научници сматрају да пар до краја живота остаје заједно. Сезона парења не постоји: ровчице се паре током целе године и женка за дванаест месеци на свет донесе и по неколико генерација младих. Ипак, највише младунаца светлост дана угледа у пролеће и јесен.

У леглу може бити од четири, па и до десет младунаца, који се рађају тридесет дана после парења. Малишани су по рођењу тешки свега два и по грама, десетак пута лакши од мајке. Женка их доји око три седмице, а чим младунци напусте скровиште у којем су рођени, на свет долази нова генерација малих ровчица и све се понавља из месеца у месец. Природа се побринула да ови мали становници не преплави Азију: азијске мошусне ровчице живе свега две године.

Младе животиње су већ након пет недеља од рођења потпуно одрасле и изгледају исто као и родитељи: личе на мишеве са дугом шиљатом њушком. Крзно им је кратко и баршунасто, а његова боја варира од светлосиве до црне. Дугуљасто тело ровчице достиже дужину од петнаестак сантиметара, и то заједно са репом. Женке су двоструко лакше од мужјака. Осим по величини, мужјаци се од женки разликују и по томе што имају развијене жлезде из којих луче јак мирис мошуса. Овај „парфем” служи им да обележе територију и привуку своју изабраницу, али и да отерају гладне грабљивце: само се неке врсте змија усуђују да прогутају такав залогај.

Азијске ровчице су сваштоједи. Кад падне ноћ, растрче се по шуми, по њивама и амбарима не би ли утолиле глад. Иако им њихове ситне, једва видљиве очи нису од велике помоћи у том походу, ове животињице непогрешиво проналазе семенке, житарице и орахе, као и своју омиљену храну – инсекте и ситне сисаре.

Д. Д.