Kosovski zabran

Velimir Vuković iz sela Tučep u Metohiji čuo je, pre nekoliko dana, kako, tik pored njegovog povratničkog doma, neko seče šumu. Ni mogavši da izdrži zvuk testere i padanja drveća, odlučio je da ode u zabran, makar da vidi ko to obara njegova stabla. Samo što im je prišao, rušitelji su navalili na ovog šezdesetsedmogodišnjaka koga su pretukli i izudarali motkom po glavi, ramenima i nogama. Okrvavljen, nekako se domogao lokalne srpske sirotinjske ambulante, odakle su ga rođaci i medicinsko osoblje ispratili do bolnice u Kosovskoj Mitrovici.

Vukovići su se, posle progona 1999. godine, među prvima vratili u Osojansku dolinu. Nisu mogli da podnesu izbeglištvo. Lakše im je bilo na zgarištu porušenih domova, među posečenim voćkama i zatrpanim bunarima, nego u kolektivnim smeštajima po centralnoj Srbiji. Španska vojska Kfora pružala je neku vrstu sigurnosti, pa su se iznova kućili i obnavljali život. Vojnici i međunarodni upravitelji su vremenom otišli, a Srbi su ostali u rukama – prema stranim izveštajima – stabilnih, perspektivnih i mladih kosovskih institucija. Bez sigurnog centra, raštrkano po getima, bez ikakve zaštite – ranjivo i većinom, starije stanovništvo, trpi represiju na različitim nivoima.

Zvuk drveta koje pada je nešto sa čim se živi. Meštane koji se usude da pogledaju šta se događa, često nazad vrati rafal, ili pred njih izlaze ljudi naoružani kalašnjikovima – to im je dovoljna poruka da odustanu od zaštite svoje imovine.

„Kad ovim selima krenu patrole Kosovske policije, svi znamo da će nešto biti ukradeno, jer oni rade zajedno”, kaže jedan meštanin. U tom slučaju strah je dvostruk. Velimir je pregoreo strahove i – završio u bolnici.  Albanci koji izazivaju incidente gotovo da ne snose nikakvu odgovornost. Čak i šumokradice kao da uživaju zaštitu koja dolazi iz sfera koje su iznad lokalne etničke policije i institucija.

„Evo Vesli Klark u Osojanu”, glasila je poruka koju sam poodavno dobio iz ove doline šuma, plodne zemlje i čiste vode. U redakciji smo mislili da se radi o šali, a onda se ispostavilo da bivši komandant NATO-a želi rudna bogatstva koja se nalaze i ispod ove lepe oblasti. Jasno je da onaj koji je zasuo bombama ondašnju Jugoslaviju ne podstiče direktno Albance da rade ovo rade, ali je sigurno da mu ovakva situacija potpuno odgovara i da će mu ovo anarhično društvo, najverovatnije, dopustiti realizaciju njegovih velikih interesa.

Samo je nesrećni Vuković čovek bez interesa, sem onog za goli život, a kad mu i to dosadi on krene da brani svoje, pa završi pod motkama i pesnicama jačih i obesnih. Država Srbija, u velikom broju prilika, liči upravo na Velimira, jer u njenom kosovskom „zabranu” u stotinama preduzeća, raznih ulaganja, prava na Kosovu i Metohiji, poljoprivrednih dobara i zadruga, na Šar planini, u telekomunikacijama – Albanci uzimaju šta hoće. Kad je reč o Gazivodama, „Trepči”, Ski-centru Brezovica i onome što je preostalo žele da uzmu sve i definitivno izbace Srbe i Srbiju. Da li snage da se to spreči ili da se iz tog procesa izađe?

„Kako je stric Velimir?”, pitam juče njegovu bratanicu Sonju, pedagoga u osojanskoj osnovnoj školi.

 „Dobro je, boli ga glava, rame, ali dobro je prošao. Kaže da će opet da ide, ako čuje da seku. Ne znam koliko je to pametno. Juče su sekli baš našu šumu. Danas je moj brat poslao radnike da poseku ono što je preostalo,  biće i za nas – za ovu zimu.”

Hoće li Srbiji preostati nešto, makar za jednu zimu?