Dela Ljube Popovića u Novom Sadu

Novi Sad – Dela velikog srpskog slikara Ljubomira Ljube Popovića od večeras će biti izložena u Muzeju Novog Sada, zahvaljujući privatnom kolekcionaru i beogradskom galeristi („Art point”) Dragoslavu Marčiću. Ovaj arhitekta koji se pre nekoliko godina preselio u Novi Sad, godinama je živeo i radio u inostranstvu, od Italije do Rusije. Kako kaže za „Politiku”, za velike poslove svuda po svetu mnogo su mu platili, „a za sve što su mi oni platili, ja sam kupio slike – imam ih preko 2.500”.

U njegovoj kolekciji je osamdesetak dela Ljube Popovića, veliki broj slika Milana Konjovića, Bate Mihailovića, Miloša Šobajića... Iz nje će, do 10. novembra, u novosadskoj Zbirci strane umetnosti (Dunavska 29) biti predstavljena 53 Popovićeva dela: ulja na platnu i kartonu, od kojih petnaestak velikog formata, akvareli i grafike iz različitih perioda stvaralaštva ovog slikara, rođenog Valjevca, koji je u Parizu živeo od 1963. godine.

U reprezentativnom prikazu Popovićeve umetnosti nalaze se najstariji sačuvani crtež iz 1959. godine, velika ulja na platnu: „Gospođicin akt” (1959), „Tajna (misterija) pod punom svetlošću” (1997), „Stvaranje sveta Adam i Eva” (2006–2007)...  Baš za sliku „Adam i Eva”, podseća Marčić, Ljuba je rekao da je to rezime njegovog života.

„Uvek je govorio da ne živi u ovom vremenu da bi epoha ostavila traga na njemu, nego da on ostavi traga na svoju epohu. Bio je jedan od najvećih slikara, što ondašnje Jugoslavije, što sada Srbije, što Evrope. Mislim da je njemu bila mala i Evropa”, priča Marčić.

Svoj odnos sa Ljubom gradio je preko zajedničkog prijatelja, istoričara umetnosti Nikole Kusovca koji je sa slikarem 30 godina odlazio na Hilandar.

Marčić je zajedno sa svojom suprugom, vajarkom Marijanom Gvozdenović još pre godinu i po planirao izložbu Popovićevih dela u Novom Sadu, a posle slikareve smrti razmišljali su da li da je otkažu. Jer, bila bi to prva posthumna izložba, a takav slikar, objašnjava kolekcionar, sigurno je zaslužio jednu veliku retrospektivnu, koja bi bila mnogo veća od ove novosadske.

„Na kraju smo se dogovorili, sa Kusovcem i Ljubinom ženom koja je bila srećna zbog toga, i odlučili da izložbu napravimo”, dodaje.

Marčić ističe da je njegova potreba da sakuplja umetnička dela u stvari velika obaveza koju oseća prema onima koji su ceo svoj život stvarali.

„Obaveza svih nas kojih se kultura iole tiče u ovoj državi jeste da ne dozvolimo da se to stvaralaštvo zaboravi. Kad pogledate Srbiju, vidite da skoro da nemamo sačuvanog i prikazanog slikara druge polovine 20. veka, jer se naprosto, sem trgovinom, niko ozbiljno ovim stvarima ne bavi. Nama su zadnji ozbiljni slikari Sava Šumanović koji je ubijen 1941, odmah iza njega Nadežda Petrović, Zora Petrović, Jovan Bjelić, sve od Uroša Predića i Paje Jovanovića. Očito da su neki ljudi onda imali sasvim drugačiji odnos prema umetnosti”, navodi.

Primećuje da je mnogo godina prošlo i otkako je srpski diplomata i kolekcionar Pavle Beljanski poklonio Novom Sadu svoju zbirku slika.

Danas to, po njegovim rečima, malo ko radi, država i organizacije su siromašne, a političari smatraju da je kultura tercijarna potreba ljudskog života, „jer ljudima treba da nešto pojedu, malo muzike, smire se i – na spavanje”.