Šta spaja poglavlje 35 i „Trepču”?

Odgovor na pitanje iz naslova bi trebalo da glasi ništa, ali...

Ključni subjekti EU smatraju da zbog izostanka sporazuma o telekomunikacijama nema napretka u normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine. Ovde se u oceni napretka po poglavlju 35 ima u vidu odsustvo dogovora o telekomunikacijama prema Briselskom sporazumu od 19. aprila 2013, tačka 13, gde su se dve strane obavezale da to pitanje reše do „15. juna” iste godine. U ovom slučaju je bitno da je pomenuti sporazum izostao i zbog pitanja tretmana imovine „Telekoma”, tj. imovine Srbije. To što Priština pitanje sporazuma, i time imovine Srbije, tumači u svoju korist nije iznenađenje. Međutim, tumačenje EU, a čuli smo ga od gospođe Kocijančić, ukazuje da je u ovom slučaju pravo podređeno geopolitici i specifičnim interesima već pomenutih ključnih subjekata. Pod ključnim subjektima ovde se misli na vodeće zemlje EU (Nemačka, Velika Britanija, Francuska, Italija), koje su priznale državu Kosovo i koje s te pozicije geopolitički tretiraju, sada je to sasvim vidljivo, i karakter i sadržaj normalizacije odnosa Beograda i Prištine.

Već ranije predlagani „nemački model” kao budući osnov za pravno obavezujući sporazum, koji bi trebalo da zaokruži normalizaciju odnosa između Beograda i Prištine i omogući prijem Srbije u EU, dobija i suštinske obrise karakterom ucena oko napretka u poglavlju 35 i tretmanom otvorenih pitanja o imovini Srbije na KiM. Naime, u osnovi problema su statusna pitanja, tj. suštinski stav prema statusu KiM kao funkcionalnom nezavisnom subjektu, šta god se o tome mislilo i govorilo.

„Nemački model”, prema kojem je DDR bila članica OUN i punopravni subjekt međunarodnog prava i odnosa u uslovima formalnog nepriznavanja od tadašnje Zapadne Nemačke, to je obezbeđivao. Otuda, uveren sam, i izostaje zahtev Srbiji da formalno „prizna Kosovo” jer je ključno funkcionisanje priznatog Kosova, kao u slučaju DDR, koja je funkcionisala kao nezavisna država. Formalno priznanje Zapadne Nemačke u tom pogledu je praktično bilo unutrašnje politički i nacionalno psihološki relevantno i činilo je mogući pravni osnov za ponovno ujedinjenje, što se i dogodilo kao izraz jednonacionalnog plebiscita u posebnim geopolitičkim uslovima koji su se stekli padom Berlinskog zida.

Da li je scenario s imovinom „Trepče” nešto drugo? Naravno da nije, jer je teško zamisliti da bi se Priština odlučila za poteze oko telekomunikacija i „Trepče” bez odgovarajuće podrške ključnih subjekata. Uostalom, tajni papiri i tumačenja gospođe Kocijančić deluju u tom smislu sasvim ubedljivo. Utisak je, naime, da ovim povodima problemu imovine na KiM, u kontekstu normalizacije odnosa između Beograda i Prištine, ključni subjekti prilaze kao da je reč o nastavku procesa razgradnje bivše SFRJ, pri čemu se kosovski slučaj tretira argumentima statusa u SFRJ na osnovu ustava iz 1974, kako se uostalom i obrazlaže odluka o priznanju Kosova kao „posebnog slučaja”. Za rešavanje imovinskih pitanja između novih država nastalih od SFRJ, primenjuje se bečki Sporazum o sukcesiji iz 2003, čije su odredbe o imovini dobro poznate. To je primenjeno i u kasnijem odvajanju Crne Gore iz državne zajednice SCG. Otuda, izgleda da ključni međunarodni faktori od njih priznato Kosovo i normalizaciju odnosa između Beograda i Prištine i u imovinskom pogledu tretiraju na isti način.

Da bi stvar bila teža, sve se odvija u sadašnjem naglašenom odmeravanju snaga velikih, a u konkretnom slučaju, NATO i Rusije. To podiže ulog „nezavršenih poslova” i značaj njihovog efikasnog rešavanja, a u koje spada i kosovsko pitanje u poznatom ambijentu koji su SAD definisale kao „linija vatre”, a u kojem i ono ima sasvim prepoznatljivu geopolitičku težinu.

*Diplomata u penziji