Tema je Sirija

Povodom teksta „Crno-beli strip o Siriji”, od 13. oktobra

Vladimir Vukasović nije uspeo ni u trećem pokušaju da navede bilo koju činjenicu kojom bi dokazao: a) da u istočnom Alepu od oružanih formacija ima bilo koga osim terorista (on samo tvrdi da ja iskrivljujem činjenice kada tvrdim da tamo, osim terorista, nema nikakvih „umerenih formacija”) i b) da postoji slučaj u kome su ruske oružane snage odgovorne za, kako on kaže, „grozote” u Alepu.

Ne mora se biti Bog da bi se moglo odrediti šta su opravdana vojna dejstva, a šta nisu. I iz toga izvući zaključak da nažalost i opravdana dejstva imaju za posledicu civilne žrtve. Kada se izveštava o političkim događajima, onda je upoređivanje sa sličnim situacijama, u kojima su delovale druge vojske, od naročite važnosti. U tom odmeravanju, ukupno dejstvo ruskog vazduhoplovstva u Siriji sasvim sigurno zaslužuje najviše ocene, po preciznosti i vođenju računa da civilnih žrtava bude što manje. Ja ne razumem, kako je moguće u „Politici” izveštavati o žrtvama u Siriji, a ne staviti ih u kontekst potpuno nezakonitog bombardovanja NATO-a 1999. i civilnih žrtava, uključujući i zastrašujući broj ubijene dece, u Srbiji i Crnoj Gori? Tamo se civili oslobađaju od zverstava terorista, a kod nas se masakriralo stanovništvo u čistom američkom osvajačkom pohodu. I sad su za g. Vukasovića sve to „grozote” u istoj ravni.

Amerika je skliznula do samog dna na kome je upravo ona iscrtala „crno-beli” svet, u kome su svi koji su protiv njenih hegemonističkih ambicija crni, a svi koji joj se dodvoravaju i služe – beli. Stvarnost spoljne politike SAD je tako grozna da je većini čovečanstva jasno da su upravo oni crno, a svi koji zagovaraju ponovno uspostavljanje odnosa na kojima su nastale UN, u odnosu na njih – beli.

U svetu koji je činjenično nepobitno došao do kritičnih tačaka, navodno ili stvarno brižljivo nijansiranje i relativizovanje u borbi protiv terorizma, jer ništa „nije vredno jedne dečje suze”, objektivno služi tom velikom svetskom zlu koje preti da nas proguta.

Jasni stavovi nisu zanemarivanje istine, nego upravo izoštravanje slike.

E, sad, Revolucionarna garda i Hezbolah. Upravo je Amerika pokrenula rat protiv sekularne Sirije, naoružavši najgore islamske fundamentaliste, računajući da se Asad, kao pripadnik ubedljivo manjinske verske zajednice Alavita (šiiti), neće moći odupreti sunitskim džihadistima. Tek nakon toga, na stranu Asada ušle su i oružane formacije iz Libana (Hezbolah) i Irana (Revolucionarna garda), pošto su i jedni i drugi šiiti, baš kao i Alaviti, da bi sprečili njihov pokolj. Prema tome, sasvim nedvosmisleno ni Hezbolah ni Revolucionarna garda u Siriji nisu terorističke formacije.

Ono što je u naslovu teksta g. Vukasovića nedopustivo je reč „strip”, zato što time omalovažava sagovornika. Osim toga, u celom tekstu često koristi tzv. argumente ad hominem, koji su uvek pogrešni. Mogu ja biti najgori čovek na svetu, a da je ono što tvrdim istinito.

Ako nije u stanju da procenjuje vojna dejstva (pretpostavljam da nije bio ni u vojsci ni u ratu niti je iščitavao detaljno izveštaje o Račku, Markalama i slično), onda je kao novinar „Politike” bio dužan da pozove stručnjaka iz oblasti za koje nema znanje, pa tek kad taj stručnjak potvrdi da su nalazi UN verodostojni, da se na njih osloni.

I na kraju, bez bilo kakve želje da ga omalovažavam, Vukasović u celoj polemici insistira na tome da ja, ako čitam „Politiku”, kako tvrdim, moram da znam da je on ranije pisao to i to. Zašto? Pa nije Vukasović „Politika”. Niti su njegovi tekstovi stigli do antologijskih vrednosti da bi njihovo izučavanje nužno prethodilo polemici o bilo čemu što napiše.

Advokat