Niske stvari na visokim mestima

Ovih dana digla se u medijima velika prašina povodom reizbora tri nastavnika na Beogradskom univerzitetu. Naime, tri vanredna profesora odlukom izbornih veća nisu postala redovni profesori. Običnom čoveku koji nije upućen u marifetluke napredovanja i reizbora na univerzitetu, manje ili više, ništa nije jasno. Uzgred, događali su se takvi „incidenti” i na fakultetima mimo Beograda, a da ničija majka nije zaplakala i ničije pero nije u besu drljalo po hartiji. Elem, da vidimo u čemu je stvar i da pojasnim otkud meni pravo da raspravljam o onome što se dešava u maglama „olimpskih visina”. Evo, da kažem: u toku svog radnog veka predavao sam na pet fakulteta koji stoje u nadležnosti tri univerziteta, a prvo izborno zvanje stekao sam u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu.

Iz perspektive Zakona o visokom školstvu, reizbor se može sprovesti lako i jednostavno. Naime, zakon je propisao i taksativno naveo šta sve mora imati neko ko konkuriše za redovnog profesora; to nešto pretvoreno je u bodove i stvar je naizgled laka. Istina, normativizam zakona nije vodio računa da je profesor, ovakav ili onakav, ipak samo čovek i da ga je teško svesti na brojku. Procedura izbora takođe je propisana, ali i ona ima i izvesne pravne začkoljice. Recimo, ako vam u konkursu ne navedu i prethodno zvanje, već samo ono na koje pretendujete, ako ne prođete, gubite posao. Ako vam se izborna radnja ne završi za šest meseci, gubite posao. Ako na vreme ne konkurišete (što je, izgleda, slučaj s jednim od pomenutih profesora), gubite posao. To je, dakle, jasno svima, i nema improvizacija. No, sreću vam može kvariti izborno veće i dekan koji je predsednik tog veća. Tako dekan može namerno da vam prolongira izborno vreme, može na samoj sednici da bude na strani nekog diskutanta koji će, recimo, kobajagi posumnjati u neku vašu referencu.

Sva izborna veća na tim sednicama, slikovito rečeno, u stanju su hibernacije i dovoljno je da neko, možda i nebitan, posumnja u neki navod u vašem referatu i da već na sledećem krugu glasanja, kad se svi članovi veća „probude”, polovina ne podigne ruku. Oni će verovatno rezonovati da, čim se nešto šuška, tu ima i istine. Prebroje se tako glasovi i kandidat nije prošao, ali, ne samo što nije prošao, već je u nekim slučajevima i ostao bez posla. To spavljivo veće mnogo puta će lako davati svoj glas vrlo tankom ili čak problematičnom kandidatu protiv koga se niko ne buni. I tako prolaze oni fini poslušnici koji ponekad znaju da navode i lažne i naduvane reference, a stradaju oni koji su istinski vredni. Razume se, ima u našem narodu i one izreke da će vam naš čovek sve oprostiti sem uspeha. Zavist je čudo. Imao sam više puta prilike da takve najniže i najpodlije stvari vidim na takvim najvišim mestima. Pitali su me tako obični ljudi izvan tog okruženja, kako je moguće da doktori nauka i redovni profesori padaju tako nisko, da koriste rečnik kočijaša, da lažu i obmanjuju. Rekao sam im da obrazovan čovek ne mora biti i moralan i da zavisi kako ga je porodica vaspitala.

Šta se tačno desilo u slučaju tri vanredna profesora Beogradskog univerziteta ne znam, ali se veoma čudim da uprave tih fakulteta nisu izašle u javnost i rekle šta tačno nedostaje u referencama njihovih profesora. Umesto toga, stvar se zamagljuje studentskim ocenama rada profesora, a svi znamo da je to samo jedan, možda i poslednji činilac u proceni rada profesora. Uzgred, studentski parlamenti i njihove vođe ponekad znaju i da manipulišu svojim glasovima. I najzad, nameće se teza o postojanju zavereničkih klanova čiji je cilj da oteraju najbolje profesore. Uprkos svim saznanjima, nisam sklon da verujem da postoje baš takvi ljudi koji će jednog lidera među profesorima tako lako, neglasanjem i opstrukcijom, ostaviti bez posla. Na sreću prošlo je i ono vreme političkih podobnosti, kad su neki, poput Mihajla Đurića, bili zbog toga oterani s fakulteta.

Profesor univerziteta