Ниске ствари на високим местима

Ових дана дигла се у медијима велика прашина поводом реизбора три наставника на Београдском универзитету. Наиме, три ванредна професора одлуком изборних већа нису постала редовни професори. Обичном човеку који није упућен у марифетлуке напредовања и реизбора на универзитету, мање или више, ништа није јасно. Узгред, догађали су се такви „инциденти” и на факултетима мимо Београда, а да ничија мајка није заплакала и ничије перо није у бесу дрљало по хартији. Елем, да видимо у чему је ствар и да појасним откуд мени право да расправљам о ономе што се дешава у маглама „олимпских висина”. Ево, да кажем: у току свог радног века предавао сам на пет факултета који стоје у надлежности три универзитета, а прво изборно звање стекао сам у Институту за књижевност и уметност у Београду.

Из перспективе Закона о високом школству, реизбор се може спровести лако и једноставно. Наиме, закон је прописао и таксативно навео шта све мора имати неко ко конкурише за редовног професора; то нешто претворено је у бодове и ствар је наизглед лака. Истина, нормативизам закона није водио рачуна да је професор, овакав или онакав, ипак само човек и да га је тешко свести на бројку. Процедура избора такође је прописана, али и она има и извесне правне зачкољице. Рецимо, ако вам у конкурсу не наведу и претходно звање, већ само оно на које претендујете, ако не прођете, губите посао. Ако вам се изборна радња не заврши за шест месеци, губите посао. Ако на време не конкуришете (што је, изгледа, случај с једним од поменутих професора), губите посао. То је, дакле, јасно свима, и нема импровизација. Но, срећу вам може кварити изборно веће и декан који је председник тог већа. Тако декан може намерно да вам пролонгира изборно време, може на самој седници да буде на страни неког дискутанта који ће, рецимо, кобајаги посумњати у неку вашу референцу.

Сва изборна већа на тим седницама, сликовито речено, у стању су хибернације и довољно је да неко, можда и небитан, посумња у неки навод у вашем реферату и да већ на следећем кругу гласања, кад се сви чланови већа „пробуде”, половина не подигне руку. Они ће вероватно резоновати да, чим се нешто шушка, ту има и истине. Преброје се тако гласови и кандидат није прошао, али, не само што није прошао, већ је у неким случајевима и остао без посла. То спављиво веће много пута ће лако давати свој глас врло танком или чак проблематичном кандидату против кога се нико не буни. И тако пролазе они фини послушници који понекад знају да наводе и лажне и надуване референце, а страдају они који су истински вредни. Разуме се, има у нашем народу и оне изреке да ће вам наш човек све опростити сем успеха. Завист је чудо. Имао сам више пута прилике да такве најниже и најподлије ствари видим на таквим највишим местима. Питали су ме тако обични људи изван тог окружења, како је могуће да доктори наука и редовни професори падају тако ниско, да користе речник кочијаша, да лажу и обмањују. Рекао сам им да образован човек не мора бити и моралан и да зависи како га је породица васпитала.

Шта се тачно десило у случају три ванредна професора Београдског универзитета не знам, али се веома чудим да управе тих факултета нису изашле у јавност и рекле шта тачно недостаје у референцама њихових професора. Уместо тога, ствар се замагљује студентским оценама рада професора, а сви знамо да је то само један, можда и последњи чинилац у процени рада професора. Узгред, студентски парламенти и њихове вође понекад знају и да манипулишу својим гласовима. И најзад, намеће се теза о постојању завереничких кланова чији је циљ да отерају најбоље професоре. Упркос свим сазнањима, нисам склон да верујем да постоје баш такви људи који ће једног лидера међу професорима тако лако, негласањем и опструкцијом, оставити без посла. На срећу прошло је и оно време политичких подобности, кад су неки, попут Михајла Ђурића, били због тога отерани с факултета.

Професор универзитета