Mafija ili država?

Kada želite da utvrdite ko je nešto učinio, uvek polazite od toga kome odgovara ono što se desilo. Primerice, uklanjanje objekata tokom postizborne noći u Hercegovačkoj ulici odgovaralo je vlasti Aleksandra Vučića, jer ih nije mogla pravnim putem ukloniti do 1. juna, kada je, prema ugovoru s arapskim investitorom, morala to da učini. Takođe, kada se „teroristi iz Srbije“ pojave na dan izbora u Crnoj Gori, a njena policija navodno spreči državni udar, jasno je da to odgovara isključivo vlastima, jer se o tome na televizijama trubilo vasceli izborni dan, pa su crnogorski nacionalisti u strahu od državnog udara izašli da glasaju „za Mila“, iako bar nekima od njih nije drago što žive u mafijaškoj državi.

Osim toga, uvek treba obratiti pažnju na izjave vlastodržaca, jer oni sami neretko otkriju šta ih žulja. Primerice, kada Aleksandar Vučić kaže da je njemu trebalo dati bager, pa da ruši danju, jer je problem tobože samo u tome što je „kompletni idiot“ iz „vrha gradske vlasti“ noću rušio „bespravno podignute tri barake“, onda je jasno da on minimizira ono što se dogodilo, dok istovremeno sprema žrtvu svojih ljudi. Potom odugovlači, pa policija ne odgovara na ionako odocnele upite tužilaštva, kako se žrtva ne bi ni podnela.

No, osim ovih primera, posebno je zanimljivo analizirati izjave predsednika vlade Srbije o mafijaškim dešavanjima oko sporta. Tako je 29. decembra 2014. u vezi s problemima u fudbalu govorio: „Nemam snage da se borim s tim. Priznajem poraz, mislim da je jedino rešenje za srpski sport privatizacija (...) Nemoćan sam to da rešim, jer sam potpuno sam po tom pitanju. Niko ne sme da im kaže ništa, jer se svi plaše šta će neko da im kaže na sledećoj utakmici.“ Drugim rečima, država je posredstvom svog najmoćnijeg čoveka priznala da je mafija jača od nje. Izgledalo je to kao porazno i tužno svedočanstvo o višku straha i nedostatku političke volje da se mafija iz sporta sprovede u zatvor.

Ovih dana je, međutim, Aleksandar Vučić, povodom ubistva jednog od vođa „Partizanovih“ navijača dao novu i drugačiju izjavu: „Svi koji misle da ubijaju po Srbiji, osetiće žestoku pesnicu države. Počistićemo sve, ma koliko će teško biti, to su opasni ljudi koji imaju veze i sa stranim obaveštajnim agencijama. Biće – ili mi, ili oni, ali ja vam kažem da će država pobediti (...) Pa da vidim ko će od policajaca i specijalaca da sedi po njihovim jahtama i vilama da pravi biznis.“

Šta se promenilo za nepune dve godine? Samo to što je jedan od najzloglasnijih vođa navijača – rečito je da je nekoć predvodio „delije“ sa severa, a onda se preselio na „Partizanov“ jug – jedan od onih koji je optuživan i pravosnažno osuđivan na zatvorske kazne (nije ih, siromah, izdržao pošto je godinama bolovao), zbog trgovine drogom i nošenja oružja, stradao u mafijaškom obračunu. Svojedobno je zapanjio javnost Srbije koja je gledala kako, u društvu s dvojicom mafijaških prijatelja, sadistički zlostavlja pripadnika obezbeđenja „Partizana“ (nakon što su se srdačno izljubili) i pokazuje srednji prst bezbednosnoj kameri na stadionu. Tada predsednik Vlade nije izustio ni reč. To ga nije zabrinulo, ali ubistvo mafijaša – koji je, po nezvaničnim saznanjima „Politike“, „čuvao člana porodice jednog visoko pozicioniranog političara“ – jeste. Štaviše, poručio je „policajcima i specijalcima“ da „ne sede po vilama i jahtama“ mafijaša, što svedoči da predsednik Vlade ima saznanja da neki državni službenici to čine. Ako je tako, zar ne bi bilo logično da državni organi, tj. unutrašnja kontrola u policiji, uradi svoj posao bez pompe, te da ovaj društveni talog prebaci s jahti i iz vila u zatvor? Umesto toga, predsednik Vlade je u stvari upozorio mafijaše u policiji da treba da budu oprezniji. Da li je predsednik Vlade manje inteligentan no što je pisac ovih redaka mislio ili se nalazi na čelu mafije; ili, možda, postoji i treća mogućnost? Da li će ga državno tužilaštvo pozvati na razgovor? Hm, ko pomenu „pristojnu i normalnu državu“?

U toj državi sasvim je očekivano da kandidat za prvog čoveka SD „Partizan“, slavni čelnik RTS-a iz devedesetih Milorad Vučelić dođe na sahranu ubijenom mafijašu, a da fudbaleri i košarkaši nose majice s njegovim likom, baš kao što su nekoć i „Zvezdini“ na svojim majicama tražili „Pravdu za Uroša“, onog divnog dečka koji je policajcu gurao baklju u usta, te da košarkaši „Partizana“ odaju poštu minutom ćutanja velikanu mafijaške delatnosti.

Posle svega, razumljivo je kada se „najvatrenijim grobarima“ ne dopada skandiranje protiv predsednika Vlade, uprkos tome što je još u mladosti pripadao „najvatrenijim delijama“.

Docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu