Ljubav za pijačnom tezgom

Bujanovac – Svakog ponedeljka Dragan Antić je na istom mestu na bujanovačkoj pijaci. Zajedno sa suprugom Snežanom. Ispred kombija sa leskovačkim tablicama tezga sa voćem. Tek je deset sati a ostalo je još samo nekoliko gajbica jabuka, krušaka još manje. Veći deo voća rasprodat je u ranim jutarnjim satima.

Par iz Presečine, sela na sredokraći puta Leskovac–Vučje, 32 godine je u srećnom braku. Toliko dugo zajedno dolaze na svoje radno mesto – za pijačnom tezgom. Prisutni su, takođe, i na pijacama u Preševu, Leskovcu...

Nemoguće ih je zaobići, a ne zaustaviti se ispred njihovog „štanda”. Plene osmehom, prisnošću i ljubaznošću prema mušterijama. Atipično za ovo vreme. I područje. Što bi rekli, vidi se iz aviona da su srećni i da svoj posao rade iz velike ljubavi.

– Da, tačno je to. Bez ljubavi nema napretka. Nema ničega – počinje priču Dragan. – Da nije te ljubavi, život bi bio prazan. Sećam se kako je sve počelo. Imao sam nepunih 12 godina kada sam sa ocem krenuo u naš glavni grad, pravac Kalenić pijaca. Prodavali smo paprike. Bio je raspust. Umesto da sa svojim vršnjacima jurim za loptom u selu, bio sam za tezgom, koja mi je noću zamenjivala krevet. Tako ceo letnji raspust. I sledeća tri proveo sam u Beogradu. Tada sam, čini mi se, i odrastao. Shvatio sam šta znači baviti se poljoprivredom. Ali, nisam se žalio. Zavoleo sam to što radim, osećao sam se ponosnim što tako mali već zarađujem!

U srednjoj školi, u trećem razredu, nastavlja Dragan, „do ušiju se zaljubio u sadašnju suprugu Snežanu”. Posle pet godina zabavljanja stao je na ludi kamen.

– Ma kakav ludi, taj „kamen” je nešto najpametnije što mi se desilo. Imamo dva sina. Stariji, 32. godišnji Aleksandar živi sa suprugom, svojom vršnjakinjom iz rodnog sela u Novom Sadu. Podarili su nam unučicu kojom se ponosimo. Kao pripadnik Vojske Srbije, uskoro će naš Aca u okviru mirovne misije izvan zemlje. Priredićemo ispraćaj kakav dolikuje. Kao što se svojevremeno obeležavao odlazak u vojsku. Drugi sin, četiri godine mlađi Miloš, radi kao šumar. Sa nama je. Očekujemo i njegovu ženidbu, da zaokružimo radost našeg življenja – kaže Dragan.

U leskovačkom i vučjanskom kraju ovaj bračni par je poznat po voćarstvu. Sedam hektara imaju pod voćem. Jabuke, šljive, breskve, višnje i kruške. Krušaka ima različitih sorti: od junske lepotice do viljamovke, od koje se pravi čuvena rakija.

– Najveći kompliment za sve ovo što radimo dobio sam od bivšeg direktora čuvenog „Porečja” u Vučju i nekada poslanika u republičkom parlamentu Dušana Jovanovića, koji mi je jednom prilikom rekao: „Od ’Porečja’ si ostao samo ti, Dragane! Bilo mi je neprijatno, a u isti mah osećao sam se i tako ponosnim. Zar sam dotle dogurao, da me vrhunski stručnjak i rukovodilac upoređuje sa nekadašnjim gigantom koji je imao zasade voća na preko 450 hektara – ističe naš sagovornik.

Draganova poruka za mlade na selu glasi: bez ljubavi prema zemlji i motici nema uspeha.

– Kažu, cveće voli da sluša muziku i priču. Vole to i voćke. Moj komšija se svako jutro u šljiviku obraća šljivama sa: „Dobro jutro, moje lepotice!”  I ja se tako obraćam svojim lepoticama u voćnjaku. Ali ne glasno, već u sebi. Razmišljam, ako me neko čuje da pričam sa voćkama pomisliće da sam skrenuo. Ali, ljubav je ljubav. I kada se glasno i javno ne pokazuje. Dovoljno je da se oseća – završava svoju ispovest Dragan Antić.