Krimski Tatari od Staljina do Putina

Fevzi Jakubov se lagano uspinje mermernim stepeništem, od podnožja monumentalnog spomenika koji predstavlja ogromne dlanove čoveka koji se moli Bogu. Prolazeći između njih kao kroz svojevrsnu kapiju ka nebu, 78-godišnji Jakubov svaki put iznova proživljava slike iz svog detinjstva: deportaciju sa Krima, dugo putovanje u neizvesnost, a zatim dolazak u daleki Uzbekistan. Kako i sam kaže, polovina njegovih sunarodnika nije preživela staljinske deportacije. Tamo daleko, pod uzbekistanskim suncem, dečak Fevzi sanjao je ovaj spomenik koji sada stoji ispred Krimskog inženjersko-pedagoškog univerziteta (KIPU), velike obrazovne institucije koja se finansira iz budžeta Ruske Federacije.

Danas je Jakubov rektor ovog univerziteta, gde se nastava odvija na krimskotatarskom jeziku, omogućujući da pripadnici ovog naroda očuvaju kulturnu baštinu i vaspitavaju svoju nacionalnu elitu. Više od 10.000 studenata i preko 500 profesora na 32 katedre, to je danas KIPU, na čijem je Jakubov čelu već 23 godine. A 2004. dobio je i priliku da izgradi monumentalni mermerni objekat kojim odaje priznanje svim ljudima koji su stali u zaštitu krimskih Tatara kada je bilo teško.

Krimski Tatari su poseban, autohton narod na teritoriji Krima, a njihov organizovan povratak iz deportacije počeo je još krajem osamdesetih godina prošlog veka, malo pre raspada SSSR-a. Etnički i jezički, srodni su Tatarima koji žive u centralnoj Rusiji, ali i Turcima. Staljin ih je deportovao u istočne predele SSSR-a odmah po oslobođenju Krima, pod optužbom da su kolaborirali sa nacistima.

Tačno je da su krimski Tatari rado stupali u nemačke redove i učestvovali u policijskim odredima nacista, ali je istina i da se deo njihovog naroda borio u redovima Crvene armije. Drug Staljin nije imao ni vremena ni želje da odvaja žito od kukolja i doneo je presudu: svi u Uzbekistan, Tadžikistan i Kirgiziju. Naredba se nije odnosila samo na krimske Tatare, već na sve narode koji su pokazivali otvorene simpatije prema Nemcima.

Tek malo pogrbljen pod teretom godina, Jakubov se uspinje sivim stepeništem ka vrhu monumenta. Tamo se nalazi statua devojke koja simbolizuje narod, a pored nje veliki kamen specijalno dopremljen iz Uzbekistana. Iznad, uzdiže se visoki stub, na čijem je vrhu zvezda koja označava slobodu. Vodeni slapovi slivaju se odatle ka podnožju, označavajući povratak deportovanih u domovinu. Utisak je da Jakubov, ko zna koji put, ali sa istim uzbuđenjem, predstavlja spomenik posetiocima. To je, zapravo, čitav njegov životni put.

I danas se postavlja pitanje ugroženosti krimskih Tatara na poluostrvu, pod vlašću Moskve, ali mladi ljudi na ovom univerzitetu ne odaju takav utisak. Nemalo iznenađenje na mene je ostavila činjenica da među sobom svi oni razgovaraju na ruskom jeziku, iako sam očekivao da su više okrenuti tatarskom ili ukrajinskom.

Trenutak istine za krimske Tatare dogodio se 26. februara 2014, samo četiri dana posle prevrata u Kijevu. Tada su lideri Medžlisa krimskotatarskog naroda (nevladine organizacije koja funkcioniše kao paralelna vlada formirana po etničkom principu) Mustafa Džemiljev i Refat Čubarov, potpomognuti aktivistima ukrajinskog Desnog sektora, pokušali da zauzmu institucije u glavnom gradu Krima, Simferopolju. Epilog je bio dvoje mrtvih, ali je prava sreća što tog dana nije buknuo građanski rat na poluostrvu.

Ovo je bio poslednji sukob između Rusa, koji čine ogromnu većinu stanovnika Krima, i krimskih Tatara, ali posledice se osećaju i danas. Dok slušam Jakubova, ne mogu da se otrgnem utisku da konflikt još uvek tinja. Rusko tužilaštvo ove godine je obustavilo rad Medžlisa, a Džemiljevu i Čubarovu su zabranili ulazak na Krim. Mada stari Jakubov ne pokazuje protivljenje Moskvi, on dobro zna za snažna osećanja otpora krimskih Tatara prema „slovenskoj vlasti”, bilo da je ona ukrajinska, bilo ruska. Ali, sa 12 odsto udela u stanovništvu Krima, Tatari teško mogu da vode glavnu reč na poluostrvu.

Ipak, posle pripajanja Krima Rusiji situacija se za njih iz korena promenila, ne samo zbog toga što je životni standard znatno povećan. Nepoverenje i dalje postoji, ali je Kremlj preduzeo niz koraka kako bi izašao u susret krimskim Tatarima. Poslednji od njih je početak izgradnje 50-metarske džamije u Simferopolju, najveće na Krimu, pod pokroviteljstvom Vladimira Putina. Osim univerziteta, Tatari na Krimu prvi put su dobili i državnu televiziju na svom jeziku.

Ranije su imali privatnu televiziju ATR, čiji je jedan od suvlasnika bio upravo Čubarov, a većinski je pripadala kontroverznom biznismenu Lenuru Isljamovu – jednom od organizatora totalne blokade Krima sa ukrajinske strane. Upravo zbog ovih aktivnosti, kojima se sprečava sloboda kretanja i snabdevanja poluostrva elektroenergijom, u jesen 2015. godine protiv Isljamova je podignuta optužnica. Nešto ranije televiziji ATR nije obnovljena licenca za rad na teritoriji Rusije, pa je kanal svoje aktivnosti prebacio iz Simferopolja u Kijev.

Zato je ruska država ponudila krimskim Tatarima nešto drugo: umesto komercijalnog tajkunskog kanala, otvorila je neprofitnu televiziju po najsavremenijim tehničkim standardima, sa stabilnim izvorima finansiranja. Televizija se zove Milet, zapošljava 120 ljudi, nudi obilje autorskog, kulturnog, zabavnog i informativnog programa na krimskotatarskom jeziku i svakog dana stiče sve veću popularnost.

Zamenica generalnog direktora Mileta Susana Halilova ne krije da je jedan deo njenih sunarodnika smatra izdajnikom, jer je prešla da radi na Milet. Na sva moja pitanja ona najpre odgovara „Inšalah” – ako Alah bude želeo. Prolazimo kroz niz manjih i većih moderno opremljenih studija, gde su praktično svi zaposleni krimski Tatari, a mnogi su prešli upravo sa televizije ATR. Susana ističe da krimski Tatari nikada pre nisu imali svoju državnu televiziju.

„Dobili smo više od 200 miliona rubalja iz Moskve za naš rad. Ranije su nas mnogo kritikovali iz redova našeg naroda da radimo za propagandu Kremlja, i takvih prebacivanja će uvek biti, ali vam mogu reći da toga ima sve manje. Posle godinu dana emitovanja, ljudima je sada jasno da radimo u interesu krimskotatarskog naroda. Narod nas je prihvatio, zavoleo i masovno nas gleda”, kaže Susana Halilova.

Primenjujući i prema krimskim Tatarima formulu iz Čečenije, Rusija je razumela ono osnovno: poverenje manjina se stiče kada se grade fabrike i džamije. Čečeni su to shvatili i zato njihova prestonica Grozni danas izgleda kao Abu Dabi. Putinov plan je sada jasan: Krim će da bude kao Monte Karlo.