Кримски Татари од Стаљина до Путина

Февзи Јакубов се лагано успиње мермерним степеништем, од подножја монументалног споменика који представља огромне дланове човека који се моли Богу. Пролазећи између њих као кроз својеврсну капију ка небу, 78-годишњи Јакубов сваки пут изнова проживљава слике из свог детињства: депортацију са Крима, дуго путовање у неизвесност, а затим долазак у далеки Узбекистан. Како и сам каже, половина његових сународника није преживела стаљинске депортације. Тамо далеко, под узбекистанским сунцем, дечак Февзи сањао је овај споменик који сада стоји испред Кримског инжењерско-педагошког универзитета (КИПУ), велике образовне институције која се финансира из буџета Руске Федерације.

Данас је Јакубов ректор овог универзитета, где се настава одвија на кримскотатарском језику, омогућујући да припадници овог народа очувају културну баштину и васпитавају своју националну елиту. Више од 10.000 студената и преко 500 професора на 32 катедре, то је данас КИПУ, на чијем је Јакубов челу већ 23 године. А 2004. добио је и прилику да изгради монументални мермерни објекат којим одаје признање свим људима који су стали у заштиту кримских Татара када је било тешко.

Кримски Татари су посебан, аутохтон народ на територији Крима, а њихов организован повратак из депортације почео је још крајем осамдесетих година прошлог века, мало пре распада СССР-а. Етнички и језички, сродни су Татарима који живе у централној Русији, али и Турцима. Стаљин их је депортовао у источне пределе СССР-а одмах по ослобођењу Крима, под оптужбом да су колаборирали са нацистима.

Тачно је да су кримски Татари радо ступали у немачке редове и учествовали у полицијским одредима нациста, али је истина и да се део њиховог народа борио у редовима Црвене армије. Друг Стаљин није имао ни времена ни жеље да одваја жито од кукоља и донео је пресуду: сви у Узбекистан, Таџикистан и Киргизију. Наредба се није односила само на кримске Татаре, већ на све народе који су показивали отворене симпатије према Немцима.

Тек мало погрбљен под теретом година, Јакубов се успиње сивим степеништем ка врху монумента. Тамо се налази статуа девојке која симболизује народ, а поред ње велики камен специјално допремљен из Узбекистана. Изнад, уздиже се високи стуб, на чијем је врху звезда која означава слободу. Водени слапови сливају се одатле ка подножју, означавајући повратак депортованих у домовину. Утисак је да Јакубов, ко зна који пут, али са истим узбуђењем, представља споменик посетиоцима. То је, заправо, читав његов животни пут.

И данас се поставља питање угрожености кримских Татара на полуострву, под влашћу Москве, али млади људи на овом универзитету не одају такав утисак. Немало изненађење на мене је оставила чињеница да међу собом сви они разговарају на руском језику, иако сам очекивао да су више окренути татарском или украјинском.

Тренутак истине за кримске Татаре догодио се 26. фебруара 2014, само четири дана после преврата у Кијеву. Тада су лидери Меџлиса кримскотатарског народа (невладине организације која функционише као паралелна влада формирана по етничком принципу) Мустафа Џемиљев и Рефат Чубаров, потпомогнути активистима украјинског Десног сектора, покушали да заузму институције у главном граду Крима, Симферопољу. Епилог је био двоје мртвих, али је права срећа што тог дана није букнуо грађански рат на полуострву.

Ово је био последњи сукоб између Руса, који чине огромну већину становника Крима, и кримских Татара, али последице се осећају и данас. Док слушам Јакубова, не могу да се отргнем утиску да конфликт још увек тиња. Руско тужилаштво ове године је обуставило рад Меџлиса, а Џемиљеву и Чубарову су забранили улазак на Крим. Мада стари Јакубов не показује противљење Москви, он добро зна за снажна осећања отпора кримских Татара према „словенској власти”, било да је она украјинска, било руска. Али, са 12 одсто удела у становништву Крима, Татари тешко могу да воде главну реч на полуострву.

Ипак, после припајања Крима Русији ситуација се за њих из корена променила, не само због тога што је животни стандард знатно повећан. Неповерење и даље постоји, али је Кремљ предузео низ корака како би изашао у сусрет кримским Татарима. Последњи од њих је почетак изградње 50-метарске џамије у Симферопољу, највеће на Криму, под покровитељством Владимира Путина. Осим универзитета, Татари на Криму први пут су добили и државну телевизију на свом језику.

Раније су имали приватну телевизију АТР, чији је један од сувласника био управо Чубаров, а већински је припадала контроверзном бизнисмену Ленуру Исљамову – једном од организатора тоталне блокаде Крима са украјинске стране. Управо због ових активности, којима се спречава слобода кретања и снабдевања полуострва електроенергијом, у јесен 2015. године против Исљамова је подигнута оптужница. Нешто раније телевизији АТР није обновљена лиценца за рад на територији Русије, па је канал своје активности пребацио из Симферопоља у Кијев.

Зато је руска држава понудила кримским Татарима нешто друго: уместо комерцијалног тајкунског канала, отворила је непрофитну телевизију по најсавременијим техничким стандардима, са стабилним изворима финансирања. Телевизија се зове Милет, запошљава 120 људи, нуди обиље ауторског, културног, забавног и информативног програма на кримскотатарском језику и сваког дана стиче све већу популарност.

Заменица генералног директора Милета Сусана Халилова не крије да је један део њених сународника сматра издајником, јер је прешла да ради на Милет. На сва моја питања она најпре одговара „Иншалах” – ако Алах буде желео. Пролазимо кроз низ мањих и већих модерно опремљених студија, где су практично сви запослени кримски Татари, а многи су прешли управо са телевизије АТР. Сусана истиче да кримски Татари никада пре нису имали своју државну телевизију.

„Добили смо више од 200 милиона рубаља из Москве за наш рад. Раније су нас много критиковали из редова нашег народа да радимо за пропаганду Кремља, и таквих пребацивања ће увек бити, али вам могу рећи да тога има све мање. После годину дана емитовања, људима је сада јасно да радимо у интересу кримскотатарског народа. Народ нас је прихватио, заволео и масовно нас гледа”, каже Сусана Халилова.

Примењујући и према кримским Татарима формулу из Чеченије, Русија је разумела оно основно: поверење мањина се стиче када се граде фабрике и џамије. Чечени су то схватили и зато њихова престоница Грозни данас изгледа као Абу Даби. Путинов план је сада јасан: Крим ће да буде као Монте Карло.