Is­po­na­prera­spo­de­lji­va­smo se

Iako je mno­gi­ma te­ško da se u tre­nut­ku se­te ne­kog gla­go­la sa dva ili vi­še pre­fik­sa, u srp­skom je­zi­ku po­sto­ji pre­ko 2.000 ova­kvih gla­gola. Na­ve­šće­mo ne­ko­li­ko pri­me­ra sa is­kon­stru­i­sa­nim kon­tek­stom upo­tre­be:

Is­po­ga­đao sam bro­je­ve na lo­tou, iz­na­da­vao is­pi­te u ju­nu, ali se is­po­sta­vi­lo da sam sve to sa­mo iz­u­mi­slio.
Iz­ot­pu­šta­li su sta­re rad­ni­ke, is­po­da­va­li im ot­ka­ze, pa is­po­sta­vlja­li svo­je na nji­ho­va me­sta – lju­di mo­ra­li da se iza­du­žu­ju, pod­za­ku­pi­li me­sto na pi­ja­ci i pre­pro­da­ju ro­bu, a on­da iz­na­do­la­zi­li ko­mu­nal­ci, pa ih is­po­ka­žnja­va­li. 
Ne tre­ba pod­ska­zi­va­ti, već pot­po­ma­ga­ti, pod­sti­ca­ti i pod­u­pi­ra­ti, po­du­hva­ti­ti se po­sla i do­pri­no­si­ti, i sve što za­poč­ne­mo tre­ba i da po­za­vr­ša­va­mo.
Čo­vek se ne mo­že pre­na­u­či­ti, tre­ba pre­pro­či­ta­va­ti vred­ne knji­ge i pri­po­gle­da­ti do­bar film. 
Tre­ba na­ći vre­me­na i na­iz­la­zi­ti se, na­iz­do­vo­lji­ti se i iz­na­u­ži­va­ti. 
Tre­ba sva­kom ot­po­zdra­vi­ti, po­za­sta­ti i po­raz­go­va­ra­ti, a on­da se sa svi­ma iz­o­pra­šta­ti. 
Pre ne­go što ne­što ura­di­mo, ne tre­ba bi­ti br­zo­plet i ne­str­pljiv, ne­go po­pri­če­ka­ti i do­bro po­raz­mi­sli­ti. 
Kad se do­pri­mak­ne­mo sto­lu, ča­ša i ta­njir ne sme­ju bi­ti pra­zni, tre­ba do­na­li­va­ti i do­na­si­pa­ti dok se ne pod­na­pi­je­mo i ne pod­na­je­de­mo.
Na­do­gra­đu­ju na­šu zgra­du, iz­do­la­zi­li ra­zni maj­sto­ri ra­no uju­tru, pa nas sve po­raz­bu­đi­va­li.
Što se ti­če bro­ja pre­fik­sa ko­ji se mo­gu na­ći u gla­go­li­ma sa vi­še pre­fik­sa, naj­če­šći su gla­go­li sa dva pre­fik­sa. Gla­go­li sa tri pre­fik­sa su već re­đi, i u reč­ni­ci­ma je za­be­le­že­no oko 80 ova­kvih gla­go­la, npr. – do­na­do­pu­ni­ti, iz­na­do­la­zi­ti, is­po­i­zba­ci­va­ti, is­pre­pro­da­va­ti, iz­na­­ra­zgo­va­ra­ti se, na­is­pre­bi­ja­ti se, na­is­pro­vo­di­ti se, po­za­o­sta­ti, po­­i­zo­­sta­ti, po­pri­sklo­ni­ti se, po­ra­s­pr­o­da­ti itd.

Gla­go­li sa če­ti­ri pre­fik­sa su sa­svim ret­ka po­ja­va i za­be­le­že­no ih je tek ne­ko­li­ko: po­is­po­na­pi­ja­ti (se), po­is­pre­pro­da­va­ti, pre­i­spo­od­no­si­ti. Na jed­nom in­ter­net fo­ru­mu na ko­jem je bi­lo po­sta­vlje­no pi­ta­nje gla­go­la sa mak­si­mal­nim bro­jem pre­fik­sa ne­ko je spo­me­nuo gla­gol sa šest pre­fik­sa is­po­na­pre­ra­spo­de­lji­va­ti. Ipak, ova­kvi gla­go­li sa vi­še od tri pre­fik­sa ni­su uobi­ča­je­ni i ne sre­ću se u ko­mu­ni­ka­ci­ji, već sa­mo iz­ra­ža­va­ju je­zič­ki po­ten­ci­jal.
U tvor­bi gla­go­la sa vi­še pre­fik­sa naj­fre­kvent­ni­ji su pre­fik­si po- i iz-, a naj­če­šće kom­bi­na­ci­je pre­fik­sa su: po­iz-, is­po-, is­pre-, po­za-, po­na-, po­raz-.
Mno­ge od gla­go­la sa vi­še pre­fik­sa zva­nič­na lek­si­ko­gra­fi­ja ne no­ti­ra jer oni na­sta­ju u spon­ta­nom, naj­če­šće ži­vom go­vo­ru, a da­nas ih če­sto sre­će­mo na in­ter­net fo­ru­mi­ma. Tvor­ba i upo­tre­ba ovih gla­go­la uslo­vlje­na je okol­no­sti­ma i kon­tek­stom, po­tre­bom za iz­ra­ža­va­njem od­re­đe­nih zna­čenj­skih ni­jan­si ili te­žnjom za sli­ko­vi­ti­jim ili emo­ci­o­nal­ni­jim iz­ra­zom, pa ova­kvi gla­go­li naj­če­šće spon­ta­no na­sta­ju u od­re­đe­noj ne­for­mal­noj go­vor­noj si­tu­a­ci­ji i slo­bod­nom, ne­u­si­lje­nom raz­go­vor­nom je­zi­ku, ko­ji ni­je ob­u­hva­ćen stro­gim nor­ma­ma. U raz­go­vor­nom je­zi­ku va­že op­šte tvor­be­ne za­ko­ni­to­sti kao i u stan­dard­nom, ali ga ka­rak­te­ri­še i ve­ća slo­bo­da i ma­nje stro­ga pra­vi­la, pa je lak­še stva­ra­nje no­vih ob­li­ka pre­ma već po­sto­je­ćem mo­de­lu. U go­vo­ru, na­ro­či­to mla­đe po­pu­la­ci­je, mo­že­mo ču­ti sle­de­će gla­go­le sa vi­še pre­fik­sa: iz­do­go­va­ra­ti se, is­po­što­va­ti, iz­do­bi­ja­ti se (al­ko­ho­lom), na­pro­vo­di­ti se, na­iz­la­zi­ti se i sl. U ne­kim slu­ča­je­vi­ma dru­gi do­da­ti pre­fiks ne uno­si ni­šta no­vo u zna­če­nje gla­go­la, ali ima stil­sku funk­ci­ju i pre­ba­cu­je reč iz ne­u­tral­nog pla­na u stil­ski obo­jen. 
Bu­du­ći da uz ve­ći­nu ova­kvih gla­go­la u reč­ni­ci­ma ne sto­ji ni­ka­kva ozna­ka stil­ske obe­le­že­no­sti, mo­že­mo re­ći da oni ni­su u su­prot­no­sti sa prin­ci­pi­ma je­zič­kog si­ste­ma, ali ni­su po­želj­ni u for­mal­nom go­vo­ru i nji­ho­va upo­tre­ba je pr­ven­stve­no ve­za­na za raz­go­vor­ni, a za­tim i pu­bli­ci­stič­ki i umet­nič­ki stil u ko­ji­ma se te­ži po­sti­za­nju efek­ta raz­go­vor­nog je­zi­ka.
In­sti­tut za srp­ski je­zik SA­NU, dok­to­rand Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta UB