Ис­по­на­прера­спо­де­љи­ва­смо се

Иако је мно­ги­ма те­шко да се у тре­нут­ку се­те не­ког гла­го­ла са два или ви­ше пре­фик­са, у срп­ском је­зи­ку по­сто­ји пре­ко 2.000 ова­квих гла­голa. На­ве­шће­мо не­ко­ли­ко при­ме­ра са ис­кон­стру­и­са­ним кон­тек­стом упо­тре­бе:

Ис­по­га­ђао сам бро­је­ве на ло­тоу, из­на­да­вао ис­пи­те у ју­ну, али се ис­по­ста­ви­ло да сам све то са­мо из­у­ми­слио.
Из­от­пу­шта­ли су ста­ре рад­ни­ке, ис­по­да­ва­ли им от­ка­зе, па ис­по­ста­вља­ли сво­је на њи­хо­ва ме­ста – љу­ди мо­ра­ли да се иза­ду­жу­ју, под­за­ку­пи­ли ме­сто на пи­ја­ци и пре­про­да­ју ро­бу, а он­да из­на­до­ла­зи­ли ко­му­нал­ци, па их ис­по­ка­жња­ва­ли. 
Не тре­ба под­ска­зи­ва­ти, већ пот­по­ма­га­ти, под­сти­ца­ти и под­у­пи­ра­ти, по­ду­хва­ти­ти се по­сла и до­при­но­си­ти, и све што за­поч­не­мо тре­ба и да по­за­вр­ша­ва­мо.
Чо­век се не мо­же пре­на­у­чи­ти, тре­ба пре­про­чи­та­ва­ти вред­не књи­ге и при­по­гле­да­ти до­бар филм. 
Тре­ба на­ћи вре­ме­на и на­из­ла­зи­ти се, на­из­до­во­љи­ти се и из­на­у­жи­ва­ти. 
Тре­ба сва­ком от­по­здра­ви­ти, по­за­ста­ти и по­раз­го­ва­ра­ти, а он­да се са сви­ма из­о­пра­шта­ти. 
Пре не­го што не­што ура­ди­мо, не тре­ба би­ти бр­зо­плет и не­стр­пљив, не­го по­при­че­ка­ти и до­бро по­раз­ми­сли­ти. 
Кад се до­при­мак­не­мо сто­лу, ча­ша и та­њир не сме­ју би­ти пра­зни, тре­ба до­на­ли­ва­ти и до­на­си­па­ти док се не под­на­пи­је­мо и не под­на­је­де­мо.
На­до­гра­ђу­ју на­шу згра­ду, из­до­ла­зи­ли ра­зни мај­сто­ри ра­но ују­тру, па нас све по­раз­бу­ђи­ва­ли.
Што се ти­че бро­ја пре­фик­са ко­ји се мо­гу на­ћи у гла­го­ли­ма са ви­ше пре­фик­са, нај­че­шћи су гла­го­ли са два пре­фик­са. Гла­го­ли са три пре­фик­са су већ ре­ђи, и у реч­ни­ци­ма је за­бе­ле­же­но око 80 ова­квих гла­го­ла, нпр. – до­на­до­пу­ни­ти, из­на­до­ла­зи­ти, ис­по­и­зба­ци­ва­ти, ис­пре­про­да­ва­ти, из­на­­ра­зго­ва­ра­ти се, на­ис­пре­би­ја­ти се, на­ис­про­во­ди­ти се, по­за­о­ста­ти, по­­и­зо­­ста­ти, по­при­скло­ни­ти се, по­ра­с­пр­о­да­ти итд.

Гла­го­ли са че­ти­ри пре­фик­са су са­свим рет­ка по­ја­ва и за­бе­ле­же­но их је тек не­ко­ли­ко: по­ис­по­на­пи­ја­ти (се), по­ис­пре­про­да­ва­ти, пре­и­спо­од­но­си­ти. На јед­ном ин­тер­нет фо­ру­му на ко­јем је би­ло по­ста­вље­но пи­та­ње гла­го­ла са мак­си­мал­ним бро­јем пре­фик­са не­ко је спо­ме­нуо гла­гол са шест пре­фик­са ис­по­на­пре­ра­спо­де­љи­ва­ти. Ипак, ова­кви гла­го­ли са ви­ше од три пре­фик­са ни­су уоби­ча­је­ни и не сре­ћу се у ко­му­ни­ка­ци­ји, већ са­мо из­ра­жа­ва­ју је­зич­ки по­тен­ци­јал.
У твор­би гла­го­ла са ви­ше пре­фик­са нај­фре­квент­ни­ји су пре­фик­си по- и из-, а нај­че­шће ком­би­на­ци­је пре­фик­са су: по­из-, ис­по-, ис­пре-, по­за-, по­на-, по­раз-.
Мно­ге од гла­го­ла са ви­ше пре­фик­са зва­нич­на лек­си­ко­гра­фи­ја не но­ти­ра јер они на­ста­ју у спон­та­ном, нај­че­шће жи­вом го­во­ру, а да­нас их че­сто сре­ће­мо на ин­тер­нет фо­ру­ми­ма. Твор­ба и упо­тре­ба ових гла­го­ла усло­вље­на је окол­но­сти­ма и кон­тек­стом, по­тре­бом за из­ра­жа­ва­њем од­ре­ђе­них зна­чењ­ских ни­јан­си или те­жњом за сли­ко­ви­ти­јим или емо­ци­о­нал­ни­јим из­ра­зом, па ова­кви гла­го­ли нај­че­шће спон­та­но на­ста­ју у од­ре­ђе­ној не­фор­мал­ној го­вор­ној си­ту­а­ци­ји и сло­бод­ном, не­у­си­ље­ном раз­го­вор­ном је­зи­ку, ко­ји ни­је об­у­хва­ћен стро­гим нор­ма­ма. У раз­го­вор­ном је­зи­ку ва­же оп­ште твор­бе­не за­ко­ни­то­сти као и у стан­дард­ном, али га ка­рак­те­ри­ше и ве­ћа сло­бо­да и ма­ње стро­га пра­ви­ла, па је лак­ше ства­ра­ње но­вих об­ли­ка пре­ма већ по­сто­је­ћем мо­де­лу. У го­во­ру, на­ро­чи­то мла­ђе по­пу­ла­ци­је, мо­же­мо чу­ти сле­де­ће гла­го­ле са ви­ше пре­фик­са: из­до­го­ва­ра­ти се, ис­по­што­ва­ти, из­до­би­ја­ти се (ал­ко­хо­лом), на­про­во­ди­ти се, на­из­ла­зи­ти се и сл. У не­ким слу­ча­је­ви­ма дру­ги до­да­ти пре­фикс не уно­си ни­шта но­во у зна­че­ње гла­го­ла, али има стил­ску функ­ци­ју и пре­ба­цу­је реч из не­у­трал­ног пла­на у стил­ски обо­јен. 
Бу­ду­ћи да уз ве­ћи­ну ова­квих гла­го­ла у реч­ни­ци­ма не сто­ји ни­ка­ква озна­ка стил­ске обе­ле­же­но­сти, мо­же­мо ре­ћи да они ни­су у су­прот­но­сти са прин­ци­пи­ма је­зич­ког си­сте­ма, али ни­су по­жељ­ни у фор­мал­ном го­во­ру и њи­хо­ва упо­тре­ба је пр­вен­стве­но ве­за­на за раз­го­вор­ни, а за­тим и пу­бли­ци­стич­ки и умет­нич­ки стил у ко­ји­ма се те­жи по­сти­за­њу ефек­та раз­го­вор­ног је­зи­ка.
Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ, док­то­ранд Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та УБ