Sukcesija koja sporo teče

Brakorazvodna parnica republika bivše Jugoslavije može potrajati duže od trajanja Titove tvorevine, jer se svaka od republika članica grčevito bori za svako njeno parče i svaki njen dinar, evro ili dolar. Kako kome drago. I oni koji su je smatrali kulom od karata crvenog iluzioniste iz Kumrovca, duže od 15 godina milimetarski precizno mere svaku ciglu ugrađenu tokom socijalističke izgradnje, tražeći svaki deo porodičnog srebra – naročito zlatne poluge – iz bankarskih trezora širom sveta. Čini se, ponekad, kao da će se Jugoslavija pre sklopiti, nego što će do kraja biti razmontirana. Zato sukcesija tako dugo teče. Balkanska istorija je, uostalom, prepuna takvih nezamislivih preokreta u kojima su se, gotovo u pravilnim razmacima, smenjivale ljubav i mržnja. I bilo je tako, od Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, pa do SFRJ.

Kada se pomenu Jugosfera ili Zapadni Balkan, nekadašnji secesionisti maskirani u vođe novih država i njihovi naslednici panično se plaše pomisli na eventualnu novu integrativnu aždaju, ali se i posle 20 i kusur godina od odlaska Juge na onaj svet halapljivo grabe za njene dividende. Tako volimo da mrzimo SFRJ, ali su nam tako dragi njeni ostaci.

Luksuzan njujorški stan na Petoj aveniji, koji je zaključan još od 1992. godine i od tada propada na Menhetnu, jedan je od delova riznice koju tek treba da podele nekadašnja deca, boreći se grčevito za svaki od 400 kvadrata u srcu Njujorka, tako da Sporazum o pitanjima sukcesije, potpisan krajem juna 2001. godine u Beču, poprima topalovićevsku crnohumornu dramaturgiju. Čak i ako je trka Džeka Nikolsona ili Roberta de Nira za tim elitnim stambenim prostorom deo ovdašnje tradicionalne megalomanske predstave o značaju zemlje koja je nekada postojala, a čiji se restlovi reklamiraju u oglasnom delu za prodaju nekretnina u „Vašington postu” i „Ekonomistu”, sudbina tog apartmana pokazaće svu simboliku besmisla krvavog raspada zemlje, tek ako ga kupe – Mister Bin ili Forest Gamp. Naravno da će Srbi imati osećaj da im rastu uši dok se na nekakvom skupu razdeli tih dvadesetak miliona dolara, jer je Beograd, koji je stvarao Jugoslaviju, mesečno trošio na zatarabljeni i propali apartman 14.000 dolara, opterećujući budžet za ukupno 2,7 miliona dolara.

Ako u taj stan uđu veliki Džek, Bobi de Niro, neka starleta ili NBA zvezda, verovatno neće biti svesni da su kupili i komadić patine naših sećanja koja su daleko vrednije od tog stančića, te zgrade i te avenije. Ona nisu uračunata u silnu šumu sporazuma i aneksa, kao što nisu bile važne sudbine miliona radnih ljudi i građana koji su zidali aerodrome, zgrade, odmarališta, fabrike, predstavništva i banke koja se sada dele državicama, da bi se, na kraju balade, prelila na račune privatnih gospodara, izniklih na zgarištu građanskog rata.

Pravedna raspodela prava i obaveza, aktive i pasive, dakle, celokupne zaostavštine bivše SFRJ, samo je birokratska zavesa kojom treba pokriti zaborav na one koji su ispod zemlje i na one koji jedva dišu iznad nje. Za to vreme, političke elite za pregovaračkim stolovima dele blago drugova, bezimenih naivaca koji su s jednakim entuzijazmom rintali, a potom ginuli.

Zato njihova potraživanja nisu regulisana međunarodnim ugovorima, jer su oni bili potrošna roba na rafovima istorije.

Tražim da se u neki od aneksa uključe moje tri godine letovanja u Prčnju, desetak letovanja na Jelsi, gde je beogradski „Mašinoprojekt” imao vilu, leta na Mavrovu i godinu dana prašinarenja u JNA. Bila je gadna ta kasarna Pivka. Stari austrougarski kazamat uklesan u stenje se tresao dok je kroz njegov centralni deo tutnjao voz za Trst, dok smo mi slušali jutarnje informisanje, držeći se jedan drugog, da nas ne oduva bura s mora i vetrovi s planina koji su se ukrštali na toj pisti. Kovitlac vetrova bio je veća opasnost po bezbednost zemlje od prvih akcija Janeza Janše. Bar nam se tada tako činilo, dok smo slušali „Lajbah” i Halida Muslimovića. Tražim i deo vodovoda koji smo kopali za dva slovenačka sela, mi, mrski okupatori, pokupljeni iz Splita, Đakovice, Beograda, Banjaluke i Vinkovaca.

Gde su sada ti momci koji su delili poslednji narezak iz magacinskih rezervi? Moguće je da su nekoliko godina kasnije pucali jedni na druge. Neki od njih možda prave anekse, a nekima odlaze na parastose. Zbog toga je pravedna raspodela imovine bivših republika tako komplikovana, tako spora i tako sporna. I trajaće, do sledećeg viđenja. Ko ne veruje u to i ko bi „Kuću cveća” dao Hrvatima kao bakšiš, neka se zapita: da li je ikada mogao poverovati da će Prištini s neba pasti „Trepča”, zajedno s Tačijem?