Ruski istoričar o „Načertaniju”

Gost ovogodišnjeg Sajma knjiga je i ruski istoričar Konstantin Vladimirovič Nikiforov, direktor Instituta za slovenske studije Ruske akademije nauka, koji se dugi niz godina bavi istorijom Srbije i Balkana. Magistrirao je na temu „Spoljašnja politika Kneževine Srbije tokom 40-ih do početka 50-ih godina 19. veka”, doktorirao na temu „Bosanska kriza i pozicija Rusije 1992–1995”. Od 2006. godine predaje na fakultetu za istoriju Moskovskog državnog univerziteta, na Katedri za istoriju Južnih i Zapadnih Slovena. Autor je više monografija među kojima su na srpski prevedene „Srbija sredinom 19. veka: početak aktivnosti na ujedinjenju srpskih zemalja”, „Između Kremlja i Republike Srpske”, „Srbija na Balkanu u 20. veku”. Jedan je od autora i glavni urednik monografije „Jugoslavija u 20. veku”. U periodu 1992-1998. pisao je govore za predsednika RF Borisa Jeljcina.

Na Sajmu knjiga u Beogradu predstavio je svoju knjigu „Načertanije Ilije Garašanina”, za koju je predgovor napisao Dušan Bataković, direktor Balkanološkog instituta SANU. Knjigu je objavio „Službeni glasnik” u prevodu Vesne Smiljanić Rangelov.

– Sadržaj moje knjige je širi budući da pojavu „Načertanija” nije moguće razumeti bez opšteg konteksta srpske spoljne politike onoga vremena, na koju su uticaj indirektno vršile i interpretacije tog programa u balkanskim i evropski prestonicama. Posredni uticaj „Načertanija” pokazao se kao bitno trajniji od neposrednog i oseća se i u današnje doba – rekao je Konstantin Nikiforov.

Prema njegovim rečima, i danas se diskutuje oko dva bitna pitanja: autorstva ovog programa i karaktera programa države koja je u njemu zamišljena. Nikiforov je podsetio da je još Dragutin Stranjaković, uporedivši „Plan” Čeha Franje Zaha i „Načertanije” pokazao da je 90 odsto teksta „Plana” bez ikakvih izmena ušlo u „Načertanije”. Garašanin je, kaže, „Plan” prilagodio realnim mogućnostima Kneževine Srbije.

– U zapadnoj literaturi u ogromnoj većini slučajeva „Načertanije” se određuje kao velikosrpski program. Međutim, sam izraz Velika Srbija ne postoji u „Načertaniju”, a analiza tog programa pokazuje da u njemu nije proklamovana ideja nacionalizma i nacionalne dominacije. Štaviše, kao jedan od glavnih principa, programom je utvrđena sloboda veroispovesti, postavljen zadatak da se usprostavi atmosfera poverenja i tolerantnosti, pre svega između Srba i bosanskih i albanskih katolika. U „Načertaniju” se ni na jednom mestu ne govori direktno o stvaranju južnoslovenske države, samo srpske. Garašanin je, ipak, na svoje južnoslovenke i balkanske susede gledao pre svega kao na saveznike, nego kao na stanovnike buduće srpske države – istakao je ruski istoričar.

Dušan Bataković smatra da knjiga Nikiforova predstavlja značajan doprinos demistrifikaciji onih jednostranih tumačenja koja su preko „Načertanija”, izvučenog iz svog vremenskog i istorijsokg konteksta, pokušavala da isključivu odgovornost za sve nevolje zapadnog Balkana svale na ideologiju „srpske agresije” i „Načertanije” kao njeno navodno osnovno idejno polazište. Dodaje da će knjiga biti od koristi domaćoj publici da kroz rusku građu i ruski pogled na istoriju Srbije bolje razume i vlastitu prošlost i da, jednovremeno, stekne jasnije uvide u učestale pokušaje drastičnog prekrajanja srpske istorije i sistematska obesmišljavanja njenih poltičkih tradicija.