Руски историчар о „Начертанију”

Гост овогодишњег Сајма књига је и руски историчар Константин Владимирович Никифоров, директор Института за словенске студије Руске академије наука, који се дуги низ година бави историјом Србије и Балкана. Магистрирао је на тему „Спољашња политика Кнежевине Србије током 40-их до почетка 50-их година 19. века”, докторирао на тему „Босанска криза и позиција Русије 1992–1995”. Од 2006. године предаје на факултету за историју Московског државног универзитета, на Катедри за историју Јужних и Западних Словена. Аутор је више монографија међу којима су на српски преведене „Србија средином 19. века: почетак активности на уједињењу српских земаља”, „Између Кремља и Републике Српске”, „Србија на Балкану у 20. веку”. Један је од аутора и главни уредник монографије „Југославија у 20. веку”. У периоду 1992-1998. писао је говоре за председника РФ Бориса Јељцина.

На Сајму књига у Београду представио је своју књигу „Начертаније Илије Гарашанина”, за коју је предговор написао Душан Батаковић, директор Балканолошког института САНУ. Књигу је објавио „Службени гласник” у преводу Весне Смиљанић Рангелов.

– Садржај моје књиге је шири будући да појаву „Начертанија” није могуће разумети без општег контекста српске спољне политике онога времена, на коју су утицај индиректно вршиле и интерпретације тог програма у балканским и европски престоницама. Посредни утицај „Начертанија” показао се као битно трајнији од непосредног и осећа се и у данашње доба – рекао је Константин Никифоров.

Према његовим речима, и данас се дискутује око два битна питања: ауторства овог програма и карактера програма државе која је у њему замишљена. Никифоров је подсетио да је још Драгутин Страњаковић, упоредивши „План” Чеха Фрање Заха и „Начертаније” показао да је 90 одсто текста „Плана” без икаквих измена ушло у „Начертаније”. Гарашанин је, каже, „План” прилагодио реалним могућностима Кнежевине Србије.

– У западној литератури у огромној већини случајева „Начертаније” се одређује као великосрпски програм. Међутим, сам израз Велика Србија не постоји у „Начертанију”, а анализа тог програма показује да у њему није прокламована идеја национализма и националне доминације. Штавише, као један од главних принципа, програмом је утврђена слобода вероисповести, постављен задатак да се успростави атмосфера поверења и толерантности, пре свега између Срба и босанских и албанских католика. У „Начертанију” се ни на једном месту не говори директно о стварању јужнословенске државе, само српске. Гарашанин је, ипак, на своје јужнословенке и балканске суседе гледао пре свега као на савезнике, него као на становнике будуће српске државе – истакао је руски историчар.

Душан Батаковић сматра да књига Никифорова представља значајан допринос демистрификацији оних једностраних тумачења која су преко „Начертанија”, извученог из свог временског и историјсокг контекста, покушавала да искључиву одговорност за све невоље западног Балкана свале на идеологију „српске агресије” и „Начертаније” као њено наводно основно идејно полазиште. Додаје да ће књига бити од користи домаћој публици да кроз руску грађу и руски поглед на историју Србије боље разуме и властиту прошлост и да, једновремено, стекне јасније увиде у учестале покушаје драстичног прекрајања српске историје и систематска обесмишљавања њених полтичких традиција.