Kakav muškarac u jeziku postaje baba

Kao posebno zanimljiva grupa reči u leksičkom sistemu srpskog jezika izdvajaju se pejorativi koji se koriste u imenovanju čoveka. Posredi su različite reči pogrdnog, prezrivog i podrugljivog značenja kojima se u našem jeziku imenuju pripadnici određenih društvenih grupa. Njihovim proučavanjem dolazimo do zanimljivih zapažanja i zaključaka o tome kako se na planu leksike, tj. rečničkog fonda srpskog jezika manifestuju različiti vidovi diskriminacije i izopštavanja koji su prisutni u našem društvu i nacionalnoj kulturi, te sa kojima se svakodnevno susrećemo, kako u neformalnoj – tako i u javnoj komunikaciji i jeziku medija.

Ako obratimo pažnju na način na koji se naši sunarodnici jedni drugima obraćaju, međusobno se oslovljavaju ili pak govore o svojim poznanicima, primetićemo da se mnogo češće ogovaraju, kritikuju i nipodaštavaju, nego što se jedni drugima dive i uzajamno uvažavaju. Zapašće nam takođe za uho i to da određenu osobu neretko imenujemo i kvalifikujemo na osnovu njene etničke ili verske pripadnosti, društvenog i materijalnog statusa, starosnog doba, pola, seksualnog opredeljenja. Isto tako, negativno imenovanje može biti motivisano i nekom fizičkom manom te osobe, poremećajem u mentalnom razvoju, a veoma često i nekim njenim intelektualnim nedostatkom.

Gotovo svakodnevno možemo čuti da ljudi jedni druge nazivaju kretenima, pri čemu praktično nikad ne podrazumevaju medicinski termin koji se koristi za imenovanje osobe obolele od kretenizma, tj. za idiote. Tako, naime, u razgovornom jeziku i neformalnoj komunikaciji – kreten može postati praktično svako, ali po pravilu je reč o osobi koja nam se ne dopada i koju, manje ili više opravdano, smatramo glupom, prostom, neozbiljnom. Ako pak za nekog muškarca kaže da je baba – vaš sagovornik zapravo želi na prezriv, podrugljiv, ali vrlo ekspresivan način da dočara plašljivca, kukavicu – čoveka kome su svojstveni ponašanje i osobine starije žene.

Bacili smo pogled u nekoliko opisnih rečnika srpskog jezika i u rečnik žargona i primetili da brojne pejorative upotrebljavamo kada ljude imenujemo ili oslovljavamo prema starosnom dobu. Negativna konotacija ovakvih reči zasniva se na subjektivnoj oceni starosti kao nečeg nepoželjnog, nepovoljnog, što zatim utiče na formiranje negativnog emotivnog stava prema starijim osobama. Zapažamo ipak da se pogrdne reči kojima imenujemo starije ljude međusobno razlikuju po stepenu negativne ekspresivnosti koju izražavaju. S jedne strane uočavamo izrazito pejorativne reči, kao što su babetina, babuskara, dedetina, starčekanja, starčuljina, groblje, leš, mrcina, dok se kod drugih, na primer bakuta, bakutaner, matorac, nazire snižen pejorativni prizvuk.

Pogrdno značenje često se razvija metaforom, pa tako recimo Metuzalemom, prema Rečniku SANU, primarno nazivamo bi„blijskog čoveka koji je živeo dugo i doživeo najveću starost”, dok sekundarno metuzalem postaje bilo koji star čovek. To potvrđuje i niz primera iz elektronskog korpusa srpskog jezika, a evo i nekih od njih: „Da li i ovaj matori metuzalem deli sudbinu ostalih penzionera i oseća krizu?” Ili: „Konačno da ovaj matori metuzalem kaže nešto racionalno i pametno.“

U tekstovima na internetu zabeležili smo i nekoliko primera u kojima je imenica leš pejorativno upotrebljena u značenju „stariji čovek”: „Idu mi na živce ti leševi od 80 godina koji se guraju po domu zdravlja”; ili: Još jedna stvar tera mlade ljude da idu iz zemlje. Matori leševi koji sede po sudovima i ne rade ništa!” Pogrdno metaforično značenje reči leš proizvod je asocijativnog povezivanja starosti sa smrću, koje se ne zasniva na objektivnim sličnostima između ovih pojmova, već na govornikovom subjektivnom vrednovanju tih pojmova i na negativnim emocijama koje ima u vezi sa njima.   ¶

*Institut za srpski jezik SANU, doktorand Filološkog fakulteta UB