Какав мушкарац у језику постаје баба

Као посебно занимљива група речи у лексичком систему српског језика издвајају се пејоративи који се користе у именовању човека. Посреди су различите речи погрдног, презривог и подругљивог значења којима се у нашем језику именују припадници одређених друштвених група. Њиховим проучавањем долазимо до занимљивих запажања и закључака о томе како се на плану лексике, тј. речничког фонда српског језика манифестују различити видови дискриминације и изопштавања који су присутни у нашем друштву и националној култури, те са којима се свакодневно сусрећемо, како у неформалној – тако и у јавној комуникацији и језику медија.

Ако обратимо пажњу на начин на који се наши сународници једни другима обраћају, међусобно се ословљавају или пак говоре о својим познаницима, приметићемо да се много чешће оговарају, критикују и ниподаштавају, него што се једни другима диве и узајамно уважавају. Запашће нам такође за ухо и то да одређену особу неретко именујемо и квалификујемо на основу њене етничке или верске припадности, друштвеног и материјалног статуса, старосног доба, пола, сексуалног опредељења. Исто тако, негативно именовање може бити мотивисано и неком физичком маном те особе, поремећајем у менталном развоју, а веома често и неким њеним интелектуалним недостатком.

Готово свакодневно можемо чути да људи једни друге називају кретенима, при чему практично никад не подразумевају медицински термин који се користи за именовање особе оболеле од кретенизма, тј. за идиоте. Тако, наиме, у разговорном језику и неформалној комуникацији – кретен може постати практично свако, али по правилу је реч о особи која нам се не допада и коју, мање или више оправдано, сматрамо глупом, простом, неозбиљном. Ако пак за неког мушкарца каже да је баба – ваш саговорник заправо жели на презрив, подругљив, али врло експресиван начин да дочара плашљивца, кукавицу – човека коме су својствени понашање и особине старије жене.

Бацили смо поглед у неколико описних речника српског језика и у речник жаргона и приметили да бројне пејоративе употребљавамо када људе именујемо или ословљавамо према старосном добу. Негативна конотација оваквих речи заснива се на субјективној оцени старости као нечег непожељног, неповољног, што затим утиче на формирање негативног емотивног става према старијим особама. Запажамо ипак да се погрдне речи којима именујемо старије људе међусобно разликују по степену негативне експресивности коју изражавају. С једне стране уочавамо изразито пејоративне речи, као што су бабетина, бабускара, дедетина, старчекања, старчуљина, гробље, леш, мрцина, док се код других, на пример бакута, бакутанер, маторац, назире снижен пејоративни призвук.

Погрдно значење често се развија метафором, па тако рецимо Метузалемом, према Речнику САНУ, примарно називамо би„блијског човека који је живео дуго и доживео највећу старост”, док секундарно метузалем постаје било који стар човек. То потврђује и низ примера из електронског корпуса српског језика, а ево и неких од њих: „Da li i ovaj matori metuzalem deli sudbinu ostalih penzionera i oseća krizu?” Или: „Konačno da ovaj matori metuzalem kaže nešto racionalno i pametno.“

У текстовима на интернету забележили смо и неколико примера у којима је именица леш пејоративно употребљена у значењу „старији човек”: „Иду ми на живце ти лешеви од 80 година који се гурају по дому здравља”; или: Јoš jedna stvar tera mlade ljude da idu iz zemlje. Matori leševi koji sede po sudovima i ne rade ništa!” Погрдно метафорично значење речи леш производ је асоцијативног повезивања старости са смрћу, које се не заснива на објективним сличностима између ових појмова, већ на говорниковом субјективном вредновању тих појмова и на негативним емоцијама које има у вези са њима.   ¶

*Институт за српски језик САНУ, докторанд Филолошког факултета УБ