Vejtsove pesme uz golf palicu i tiganj

Možda suludo zvuči da Biblija ili špagete mogu da posluže kao muzički instrumenti, ali rad kanadske trupe „L’orchestre d’hommes-orchestres” (LODHO), koja će nastupiti večeras u Domu omladine, dokaz je da granice ne postoje. Trupa iz Kvebeka, koja će u Beogradu predstaviti svoje viđenje muzike Toma Vejtsa u vidu neobičnog, pomalo „iščašenog” scenskog spektakla, skupila se sasvim spontano. Izvodili su svoje performanse po ulicama, klubovima, i počeli su da ih nadograđuju, kako priča za „Politiku” Bruno Bušar, osnivač LODHO, neobičnim postupcima:

– Shvatili smo da mašine mogu da budu instrumenti, ili da ako vežem konopac oko nogu, drugačije sviram gitaru, ili da špagete „obogaćuju” zvuk perkusija, ili da ako stavim kantu ispred usta, umnogome promenim svoj glas – kaže Bušar koji, osim što peva, u ovoj trupi svira i gitaru, violinu, a „proizvodi muziku” i na koferu i špagetama.

Kanadski umetnici, koji su od 2008. kreirali sedam originalnih scenskih postavki, kao i jednu koja je bila inspirisana Kurtom Vajlom, najveći uspeh zabeležili su upravo multidisciplinarnim pristupom delu jednog od najznačajnijih američkih kantautora – Toma Vejtsa. Ovaj šou videla je publika širom sveta, od Kanade do Novog Zelanda, a u jednom od prikaza opisan je kao „fantastično ludilo, dostojno ovog muzičkog giganta”. 

Bušar objašnjava da, iako pevaju pesme Toma Vejtsa, šou je pre svega vizuelan, nazivajući ga „muzikom za gledanje”. A na pitanje da li je Vejts jedan od njihovih muzičkih heroja, naš sagovornik potvrdno odgovara, uz kontrapitanje:

– To je kao da pitate: zašto vaša devojka, ili ljubavnica? To je ljubavna priča od početka. Shvatili smo da način na koji transformiše glas, način na koji radi sa melodijama, način na koji je eksploatisao sam sebe, kreirao neke nove instrumente (u svojoj muzici upotrebio je više od 300 instrumenata), sve to su upravo stvari koje i mi sami volimo da radimo na sceni. Stalno menjamo instrumente među sobom: nije jedan čovek samo gitarista, nemamo klasičnog basistu, smenjujemo se kao pevači. A Vejtsova muzika je poput jedne ogromne slike koju treba analizirati, i to nam je bilo veoma inspirativno. Naravno, ogromna je razlika između njegovog i našeg rada. On priča priče, a mi te priče živimo na sceni. Upoznali smo njegovog scenografa za turneju „Gloom and Doom”, koji je došao da vidi naš šou u Vankuveru i posle predstave rekao nam je: „Vi kao da ste u glavi Toma Vejtsa.” I to je bio interesantan kompliment, jer mi ne radimo ono što i on na sceni, ali očigledno postoji neka bliskost – priča Bušar, navodeći da će publika biti u prilici da čuje oko 25 Vejtsovih pesama, kao svojevrsno putovanje kroz njegovu karijeru.

Ističe i da publika često njihove spektakle naziva pravim karnevalom, jer budi emocije kada ljudi vide šta proizvodi muziku. A osim toga, na sceni nema ničega što je kliše:

– Na primer, imam kacigu koju ako udarim o nešto, zvuči odlično. Ili ako palicom za golf tresnem tiganj za prženje, to još bolje zvuči. Zar ne bi bilo zanimljivo svirati Bibliju? Mi se odlično zabavljamo radeći, i volimo da provociramo sebe. Kada uvidimo da je neka ideja dobra, to nam je dovoljno, nemamo potrebu da je branimo, koliko god ona nekome suludo zvučala. Ali ovim projektom iskazujemo poštovanje prema Vejtsu. Volimo da kažemo da smo uzeli „pravila” Toma Vejtsa, nadgradili ih, dodavši svoje igračke, i napravivši od toga jednu veliku supu, koja je naša.