Evropa mora da raskrsti s ovakvim kapitalizmom

Vremena su danas mnogo tmurnija od onih davnih buntovnih dana ranih sedamdesetih kada je Džon Lenon, inspirisan intervjuom koji je dao Tariku Aliju, lansirao svoj album na kome su „Vlast narodu” i „Dajte šansu miru” postale himne za reke antiratnih protesta širom sveta. Tarik Ali (73), Britanac pakistanskog porekla, filozof, autor tridesetak knjiga i jedan od svetskih najdoslednijih levičarskih intelektualaca, ne pamti ovako loša vremena u celom svom životu, kako je u dugom razgovoru za „Politiku” rekao u jednoj od kancelarija Narodnog pozorišta pre nego što je kao gost na Sceni „Raša Plaović” otvorio pred prepunom dvoranom mladih ljudi drugu sezonu Filozofskog teatra u Beogradu.

Zabrinuti ste zbog ovoga što se dešava u Evropi. Kako objašnjavate da je levica posustala i uzmiče, a pokreti krajnje desnice jačaju iako je desnica na vlasti u gotovo celoj Evropi?

Levica je doživela vrlo težak udarac s raspadom Sovjetskog Saveza, ali glavna nevolja za zapadnu Evropu nije bila samo u tome što je pao Berlinski zid i što je došlo do kraha Sovjetskog Saveza. Glavni problem je što su s trijumfom kapitalizma 1991. godine nestale stvarne socijaldemokratske partije, a politička scena celog kontinenta svela se na partije čiji su osnovni ciljevi bili striktno prokapitalistički.

Nije više bilo SSSR-a, pa kapitalizam više nije osećao potrebu da čini ustupke društvu kako bi se održao?

Mnogi ljudi zaboravljaju da je postojanje SSSR-a tokom sedamdesetih godina (rezultati za ljude u SSSR-u su mešoviti, to prihvatam) u zapadnoj Evropi podsticalo socijaldemokratske reforme. A s krahom SSSR-a došao je kraj takvoj socijaldemokratiji. Postojanje SSSR-a takođe je onemogućavalo SAD da postanu apsolutni vladar na planeti. Taj period je povezan s nestankom prave socijaldemokratije u Evropi. Pogledajte Italiju, tamo je Mateo Renci premijer, a njemu je primer za ugled neoliberalizam Tonija Blera. Setite se da Fransoa Oland, koji sebe naziva socijalistom, danas u Francuskoj ima samo četiri odsto podrške. Nestanak partija levog centra znači da nema apsolutno nikakve alternative. Pokreti levice pokušavaju nešto da učine, ali nisu dovoljno jaki da se suprotstave kapitalizmu. Današnji kapitalizam ne dozvoljava čak ni najmanje tragove socijaldemokratije.

Vaša teorija je da svetom trenutno vlada opasni ekstremni centar. O tome ste opsežno pisali i u knjizi „Ekstremni centar: upozorenje” koja je prošle godine izašla u Britaniji. Šta to zapravo znači?

To znači da se partije desnog i levog centra, koje apsolutno vladaju Evropom, međusobno razlikuju praktično jedva u nekim nebitnim detaljima. Fundamentalno su saglasne: da društvo treba da bude uređeno po striktnim, tvrdim kapitalističkim pravilima, da sve treba da bude privatizovano, da gradovi i države treba da budu podeljene na bazi imovinskog stanja. Da na zahtev Amerikanaca ceo ekstremni centar, i levi i desni, učestvuje u ratovima. Takav obrazac društva podržavaju sve glavne partije na Zapadu. Mi više nemamo ekstremnu levicu, imamo ekstremnu desnicu. Ali, najopasniji je ekstremni centar. On stvara cinizam, odbojnost prema politici i političarima, otuđenje i potpuno uništava demokratiju. Kao kancer nagriza svako značenje demokratije. Svuda je na delu nezajažljiv napad kapitalističkog sistema na obične građane.

Vi ste bili aktivan šezdesetosmaš. Džon Lenon i Mik Džeger su inspirisani vama komponovali protestne pesme. Borili ste se protiv Vijetnamskog rata, za slobodnu ljubav, komune i solidarnost, prava radnika, pravo na zdravstvenu zaštitu i kvalitetno obrazovanje. Šta se to dešava danas, skoro pola veka posle toga? Čini se da su gotovo sva dostignuća iz tog perioda danas izbrisana?

Neke osvojene slobode se i dalje održavaju. Čak su ih prisvojile vladajuće klase. Šezdeset osma se nije bavila samo pravima radničke klase. Bio je to period kad se rađao i feministički pokret i pokret za prava gej populacije. I to su najtrajnija dostignuća. Sada mnoge desničarske partije prihvataju gej brakove kako bi se dopale Americi, gde to postaje neka vrsta nove religije. To je usvojeno. Ali, ništa od antiimperijalizma ili antikapitalizma nije danas ostalo.

Glasali ste za bregzit isto kao i dobar deo konzervativne desnice u Britaniji. Kako je to moguće? Zašto kao ubeđeni levičar želite da izađete iz Evrope?

Ne želim da izađem iz Evrope, naprotiv. Ja sam za Evropu, ali sam protiv Evropske unije. EU je postala unija bankara. Politike ekstremnog centra međusobno su isprepletene i povezane, odbija se bez pogovora bilo kakva alternativa. Svaku intervenciju države da pomogne siromašnima ili da se poništi privatizacija koja ostavlja ljude bez posla Brisel automatski zabranjuje. Ekstremni centar i njegovi mediji ne pristaju ni na kakav ustupak socijaldemokratiji. EU u svakoj zemlji članici postavlja tehnokrate koji upravljaju državama onako kako kapital i profit diriguje.

Vi ste u stvari glasali za „legzit”, levi izlazak iz EU. Koliko je jak taj pokret i da li je to što vi želite ravno utopiji?

To je mala grupa levičarskih intelektualaca, sindikalista, aktivista. Glasali smo protiv Evropske unije koja nije ni kadra ni voljna da se reformiše. A i kada bi postojala volja, ne zna se ko bi je reformisao. Varufakisov DIEM, nedavno osnovan levičarski transevropski pokret, očekuje da se reforme dese onda kada sve države u EU dobiju progresivnu vlast. To je za mene utopija.

Ne slažete se s Varufakisom. Polemišete s njegovom organizacijom. Oni vam zameraju što ste bili za bregzit?

Nisam ni kod njih ni kod bilo koga drugog video nijedan verodostojni dokument niti program koji kaže kako da se izvede reforma u Evropskoj uniji. Bez takvog programa vrlo je teško otpočeti razgovor o suštinskim reformama.

Šta vi predlažete? Kako da se izvedu promene?

Ja sam samo jedinka. Ali, grupa levičarskih ekonomista počela je da se sastaje kako bi se došlo do nekog predloga. Ovog meseca sastaće se u Danskoj, u decembru će se okupiti u Parizu. Time bi trebalo da otpočne velika debata oko plana B za Evropu.

Mogu li se na osnovu toga graditi neka realna očekivanja? Zar to nije podsticanje lažne nade?

Evropi je potreban novi dokument, novi ustav kojim se prekida s ovom vrstom kapitalizma, koji predviđa i preporučuje socijaldemokratski model za Evropu. Dok nemamo takav dokument, teško je i diskutovati s ljudima. Glavne tačke programa nove Evropske unije bili bi, po mom mišljenju, raskid s ovom formom kapitalizma, novi ekonomski plan za Evropu, totalna demokratizacija institucija EU, otklanjanje vladajućih snaga koje su potpomognute gigantskim neizabranim birokratijama. Taj jako dobro plaćeni činovnički aparat nije nikada prošao kroz izborni proces niti je dužan da bilo kome polaže račune ili odgovara. Evropskom parlamentu morala bi se dati neka prava izvršna moć.

Veliki značaj u toj vašoj novoj Evropi dajete regionalnom povezivanju?

Oduvek sam bio za to da se ojačaju regionalni sistemi u Evropi; da se ujedinjavanje regija ohrabruje, da se one ne razbijaju. Neka svako na Balkanu zadrži svoju državicu ako ih to čini srećnim, ali Balkan bi morao da funkcioniše kao regija jer zemlje Balkana imaju mnogo zajedničkih interesa. Grčka, Bugarska i zemlje bivše Jugoslavije učinile bi od Balkana vrlo jaku regiju. Imate nordijske zemlje: tu bi uz Skandinaviju spadale i Škotska, Engleska i Irska. Među zemlje centralne Evrope ušle bi Nemačka, Beneluks, Francuska... Morali bismo da razmišljamo u tom pravcu tako da regionalne celine ojačaju i Evropu i svaku pojedinačnu zemlju.

Sada, vi kažete, Nemačka donosi sve odluke u ime svih članica EU?

U ovom trenutku Nemci donose sve odluke. Junker je predsednik EU. A ko je on? On je bivši premijer Luksemburga, mesta gde se već godinama čuva nelegalni kapital. On predstavlja Evropu. EU je moćna birokratija kojom dominira nemačka elita. U zemljama bivše Jugoslavije, Hrvatskoj, Srbiji, Crnoj Gori, Sloveniji, da ne spominjem Bosnu, dešava se vrlo čudna tranzicija. Svi stanovnici ovog regiona nekada su pevali Titu, a danas na isti način aplaudiraju zastavi EU. Sledeća kriza koja će, kako se predviđa, biti mnogo gora od one koju smo imali 2008. godine mogla bi da uništi EU ukoliko ne dođe do ogromnih reformi iznutra. EU mora da se demokratizuje i da da više vlasti regionima.

Ne verujete ni u stvarnu volju EU da se proširi?

Čisto sumnjam da će EU ovakva kakva je pristati da u svoje članstvo primi još zemalja. Nemci su već nezadovoljni što su pod američkim pritiskom toliko uvećali EU. Bio je to veliki američko-britanski cilj da se EU stalno proširuje i da na taj način postane disfunkcionalna kao politička celina. Uz to, ulazak u NATO kao militarističko krilo EU postao je gotovo obavezni uslov za ulazak u članstvo EU.

Šta se dešava u Americi? Toliko je nade polagano u Baraka Obamu. Kako ocenjujete njegov učinak?

Nikada nisam ni očekivao da on nešto promeni. Boja njegove kože je različita, ali politika koju vodi je ista ona koju je vodio i Džordž Buš u 95 odsto. Džordž Buš to javno i govori – on voli predsednika Obamu jer, kaže Buš, „on nastavlja tamo gde sam ja stao”. Obama danas vodi sedam ratova. Obamin dolazak na mesto predsednika SAD je bio vešt američki trik. Sa dolaskom Obame imperijalna politika SAD postala je prihvatljivija. Ljudi su upali u tu zamku. Ali treba da pogledate šta je konkretno uradio Obama.

Šta možemo da očekujemo u utorak, kad Amerikanci izađu na glasanje?

Ako pobedi Hilari, ona će nastaviti stazama koje su utabali Buš i Obama. Oba predsednika vode kampanju za nju. Bušova familija i Obamina porodica čine sve da Hilari pobedi. Amerika sve više postaje oligarhija. Treba da budeš milijarder da bi postao predsednik SAD.

Veliki ste i dugogodišnji prijatelj Džeremija Korbina, lidera opozicione Laburističke stranke u Britaniji. Izgleda paradoksalno da je zahvaljujući ovom doslednom levičaru i antiratnom aktivisti Laburistička stranka u ovom trenutku doživela preokret?

U ovom trenutku, kada su ljudi u celoj Evropi, pa i u svetu, razočarani u partije, Laburistička stranka postala je organizacija sa pola miliona članova, možda i partija sa najbrojnijim članstvom u Evropi. To pokazuje koliko je energije uspeo da podstakne Džeremi Korbin, samo zato što mu ljudi veruju i znaju da je pošten i dosledan svojim levičarskim idejama, da je drukčiji od svih drugih političara.

Ima li šanse da takva Laburistička stranka osvoji vlast u Britaniji?

Praktično postoje dve stranke. Jedna je parlamentarna Laburistička stranka, a druga vanparlamentarna, narodna Laburistička stranka. Gotovo svi laburisti koji su članovi parlamenta vode kampanju za smenjivanje Džeremija Korbina. Njima je u interesu da se partija vrati u „ekstremni centar” i da se takva smenjuje sa torijevcima na vlasti, a da sve ostane isto. Vraćamo se na početak ove priče, da sve zemlje pod vlašću krupnog kapitala i da je potpuno nebitno da li je trenutno na vlasti desni ili levi centar.

Jako ste zabrinuti. Postoji li izlaz?

Nikada u svom životu nisam bio ovoliko zabrinut. Postoji izlaz: mladi moraju da ga pronađu i da se bore za osvajanje humanijeg društva.

Velika je šteta što sovjetski socijalizam nije pronašao snage da se unutar sebe reformiše...

A bilo je prilika za to. Još je Lenjin u poslednjim godinama života rekao da je napravljeno mnogo velikih grešaka i pozvao je drugove da počnu ispočetka. Hruščov nije uspeo da reformiše sovjetski socijalizam, koji ja nazivam diktaturom. Gorbačov je, po mom mišljenju, bio blesav, prodao je zemlju Zapadu, a da ništa nije tražio zauzvrat. Pristao je na ujedinjenje dve Nemačke, što je, po mom mišljenju, ispravna stvar, ali morao je bar da zahteva da ona ne može da bude članica NATO-a. Umesto toga, Amerikanci su proširili NATO na gotovo sve zemlje Evrope. Mislim da je rat u Jugoslaviji bio nastavak njihovog širenja. Oni su hteli da dokažu da NATO ima svoju ulogu i posle pada Berlinskog zida.

Nekadašnja Jugoslavija imala je snage da se suprotstavi Staljinu. A ipak smo se na kraju raspali uz mnogo krvi?

Tito je jedini komunistički vođa koji je uspeo da se suprotstavi Staljinu. To ne treba nikada zaboraviti. Mladi ljudi to i ne znaju. Borba koju je Tito vodio da održi jugoslovensku nezavisnost jako je značajna. U to vreme u Jugoslaviji su se objavljivale kritičke knjige koje su bile zabranjene u svim drugim socijalističkim zemljama. Jugosloveni su slobodno putovali, njihov pasoš bio je cenjen. Vaši stručnjaci radili su u zemljama Azije, Afrike, Evrope i Latinske Amerike i tako predstavljali zemlju na najbolji način.

Ipak se čini da se te stvari namerno zaboravljaju i brišu iz udžbenika?

I dan-danas doživim šok kad putujem iz Zagreba u Beograd i kad na granici moram da pokažem pasoš. Znam da mnoge ljude na prostoru bivše Jugoslavije optužuju da su jugonostalgičari i da se to samo po sebi ocenjuje kao neka loša stvar. A meni, kad putujem po zemljama bivše Jugoslavije, mnogi ljudi kažu da je u vreme Tita bilo bolje: da su imali krov nad glavom, siguran posao, kulturu, sport, zdravstvene preglede, obrazovanje.

Danas se preko Drugog svetskog rata spustila teška magla. Ne zna se da li je partizanski otpor nacizmu bio dobra ili loša stvar. Ulice dobijaju imena nacističkih zločinaca. Istorijski revizionizam se namerno podstiče. A da nije bilo jakog i masovnog otpora fašizmu, Jugoslavija ne bi uspela da održi svoju nezavisnost svih tih godina. To ne sme da se zaboravi.