Odrednice

Rečnik je sve. I ono prvo i ono krajnje. Rečnik sabira i uzdah novorođenčeta i čas kada čovek napušta svet, kada odahne. Rečnik je staklo, prozorsko, pred kojim deca vole da stoje, pa kratko huknu ili dugo pričaju, gledajući kako se dah pretvara u vlagu, a vlaga u klizeće kapljice rose. Rečnik je staklo, ono za ogledala, koje se katkad stavlja pred lice umirućeg da bi se proverilo da li još diše, jer govor je obično poslednji trag života.

Rečnici su muzički instrumenti. Oni su jednostavne svirale od zove, one svirale od one zove koja je nikla iz kukavičlukom zatrpane jame i priče o caru Trojanu. Rečnici su gajde pune veselja, ponosne trublje sa najviših kula, oni su laki doboši što trataraju, ujedno teška zvona kojima se nešto obznanjuje. Žičani su to instrumenti, večito zategnutih čivija i napetih struna: reske gusle, usplahirene violine i viole, smirena violončela, harfe od viline kose, beleže i najmanji pokret duše. Rečnici su klaviri među knjigama, veličanstveni koncertni klaviri na kojima može da se izvede moćna muzika. Ali, rečnici su i oni klaviri koji tužno samuju, poklopaca spuštenih na dirke, prekriveni teškim somotom, nekada upropašćeni, sa kružnim tragovima čaša i tanjira, jer nam često služe samo zato da na njih odložimo posluženje dok na kakvom skupu isprazno govorimo. Rečnicu su orgulje. Od izbe prave hram. Rečnici su mnogoglasni hor. Od hrama prave vasion, beskrajno zvezdano rezonantno telo u kojem traje, odjekuje, ono što su i ko zna kad, šapatom, izgovorili bezimeni, odavno zaboravljeni...

Rečnici su ono malo soli što se zalepi na oliznutu jagodicu kažiprsta. Ali su i udlanica prosjaka, stisak šake pobratima, oko struka ljubavni zagrljaj. Oni su i muholovka i vetrolovka. Oni su grudvica kvasca, kašičica kojom se razmerava šećer, i kašika kojom se razmerava brašno, i šoljica kojom se razmerava ulje. Oni su i čanče siromaha i gazdinski čorbaluk. A u nevolji, rečnici su i zajednički kazan. Oni su i zadžepak i džep, i koš i trap, i vreća i ambar, i senik i silos, i riznica onoga čega više nema. Rečnici su povesma dima, rodna kuća, zaselak, selo, kasaba, palanka, varoš, grad, metropola, država, svet, a u tom svetu ? oni su opet rodna kuća, raskriljen ormar u toj kući, polica u ormaru, na polici košulje iz detinjstva, među košuljama ? stručak suvog bilja, recimo majčine dušice...

Rečnici su paperjem naložene dunje, puni puncijati jastuci... Oni su meko tkani, presavijeni čaršavi za bračne krevete... Štirkani, presavijeni stolnjaci za trpeze... Rečnici su, kao ovaj, za sada složen u devetnaest knjiga, i isto toliko puta pomnoženo sa oko osam stotina stranica po tomu ? više od petnaest hiljada puta presavijena zastava... Kada bi se te stranice raširile, jedna do druge stavile, bio bi to naš najsitnije vezen, najširi čaršav, najduži slavski stolnjak... Bila bi to naša najveća zastava na kojoj je zabeleženo svako ime i prezime, curak izvora i ušće, svako zrno i polje, busen i planiski vrh...

Rečnici su sve. Svedena istorija. Raspričana matematika. Veoma podrobna, veoma dugačka formula. I svežanj su trnaca i Teslina kugla. Implozija i eksplozija. Rečnici su spojeni sudovi naroda. More, pučina u menzuri. Etalon etalona. Bolje ukoričena partitura. Paleta. Reči su čekići i dleta. Nožići za duborez. Odabrani kamenčići za mozaik i mnoštvo kamenoloma koje su valjajući vekovi zaoblili u belutke. Rečnici su stoletna paučina, kosa vezana u pletenice, navošten konac za sveće upreden u brodsku užad... Rečnici su naša brvna i lučni mostovi...

Rečnici su i napisan i još nenapisan stih. I zaboravljena narodna pripovetka. I moderan roman u rasutom stanju. I ukupna biblioteka jednog jezika. I deo ukupne biblioteke čovečanstva. Oni su i to čovečanstvo koje, nauka kaže, ima orbitu, ali šire gledano ? čestica je što kosmosom luta.

Rečnici su sve. Zato što nikada nisu dovršeni. A opet, uvek su poduhvat vredan divljenja. Jer, jezik je živ. Desetine hiljada je to vrhunaca, zametaka, blagoslovenih stanja, onih radosnih časaka kada plod oživi, bolnih trudova, porođaja, srcanja, prizivanja... Rečnici su, kao u ovom slučaju, i ocat i petoglasnik. A ocat je, između ostalog, anestetik. Osuđenicima, pa i razapetom Hristu, nuđen na sunđeru nabodenom na koplje, ne bi li skvasio usne, usta. Dočim je petoglasnik bogoslužbena, liturgijska knjiga.

Ko nikada nije stajao pred prozorskim staklom ? neka prelista rečnik. Kome nikada nisu stavili ogledalsko staklo pred lice ? neka prelista rečnik, jer je možda upravo naredna reč ona koja je i poslednja. Ko nikada nije svirao na svirali od zove, dunuo u gajde, potegao zvono, muzicirao na violini i violončelu, dirnuo jednu jedinu dirku na klaviru ? neka prelista rečnik. Ko nikada nije mesio hleb, natirao testo ? neka prelista rečnik. Ko nikada nikome nije dodao tanjir, kusao iz zajedničkog kazana, nikada ništa nikome nije spustio u udlanicu ? neka prelista rečnik. Ko nikada nije slagao košulje iz detinjstva u ormar, svojski udahnuo majčinu dušicu ? neka prelista rečnik. Ko nikada sa drugim nije širio čaršav, stolnjak, zastavu ? neka prelista rečnik. Ko nikada nije video lađu izbliza, ko nikada nije video šta je sve za gradnju lađe potrebno ? neka prelista rečnik. I isto to neka učini, neka prelista rečnik, odrednice ? ako mu je do toga da ublaži bol, ako mu je do utehe, ako mu je do svakodnevnog govora, uzvišene pesme... Uopšte ? ako mu je stalo do toga da odredi sebe.         ?

(Povodom objavljivanja 19. knjige Rečnika SANU)

Pisac