Očekivanja puna strahova

Od našeg dopisnika

Frankfurt, Hajdelberg – Posle prvobitnog šoka od vesti da je za američkog predsednika izabran Donald Tramp, evropski političari, diplomate, analitičari, obaveštajci i vojni stratezi odmah su se bacili na procenu i otkrivanja kuda će zapravo od 20. januara sledeće godine krenuti Trampova Amerika. Da Evropa ne zna da li će kao predsednik Tramp raditi ono što je govorio kao predsednički kandidat u razgovoru za portal političkog magazina „Špigl” potvrdio je šef nemačke diplomatije Frank-Valter Štajnmajer, otvoreno rekavši: „Mi jednostavno nemamo previše pojma šta će uslediti”.

Štaviše, Štajnmajer je istakao da je u nastojanjima da sazna šta će biti spoljna politika republikanskog predsednika nekoliko puta razgovarao sa doajenom američke diplomatije i bivšim američkim državnim sekretarom Henrijem Kisindžerom, ali da odgovor nije imao čak i ovaj mudri republikanac od kojeg se svaki američki predsednik nada da će dobiti neki savet.

„Mnogi su već pokušavali da sagledaju spoljnopolitičku doktrinu ili makar da nađu neku čistu i koherentnu poziciju izvan Trampovih izjava, ali bez većeg uspeha”, rekao je Štajnmajer, dodajući i da je cela spoljnopolitička zajednica u Vašingtonu u mraku, a da on ne može predvidi da li će SAD ubuduće biti više ili manje vojno aktivne, niti da li će biti više ili manje uključene u krize u Siriji i Jemenu.

U svakom slučaju evropska očekivanja od SAD su naprasno puna strahova. Iako je prvi na videlo izašao strah da će Trampova pobeda biti vetar u leđa brojnim evropskim krajnje desničarskim i antisistemskim strankama da osvoje vlast ili bar ugroze stabilnu vlast etabliranih stranaka, lista strahova je znatno duža. Ona se sastoji od pitanja da li će Tramp prekinuti rad na sporazumu o slobodnoj trgovini između EU i SAD (TTIP) i da li će njegovo predsednikovanje izazvati recesiju u svetu, preko toga šta će biti sa NATO i da li će SAD i dalje vojno biti prisutne u Evropi, do toga da li će SAD odustati od svoje ogromne uloge koju je preuzela u međunarodnim odnosima.

Prema oceni Štefana Brauna, komentatora minhenskog dnevnika „Zidojče cajtunga”, ukoliko Tramp zaista povede Ameriku stazama izolacionizma, onda će Nemačka morati da preuzme lidersku ulogu u svetu više nego ikad ranije.

„Za Nemačku, svet bi mogao da se promeni čak i više nego onda kada je pao Berlinski zid. Ukoliko ne želi da prekrši svoja izborna obećanja, Tramp će se više fokusirati na Ameriku nego što je to činio bilo koji njegov prethodnik. Veoma je moguće da će takođe skloniti poslednje ostatke odbrambenog štita koje su SAD planirale da uspostave iznad stare SR (Zapadne) Nemačke, iznad Evrope, a potom i iznad ujedinjene Nemačke. Vašington preuzima najveći teret u međunarodnim krizama? To će se promeniti. Amerika u vanrednim situacijama isporučuje najviše humanitarne pomoći? Ne bi trebalo više to očekivati”, ističe Braun i dodaje da će „Nemačka morati da preuzme više odgovornosti na međunarodnoj sceni”.

Ovo nimalo ne raduje zvanični Berlin, jer će „veća odgovornost” značiti i znatno veće finansijske troškove dok škrta Nemačka i sada kao članica NATO ne ispunjava obavezu da na odbranu troši bar dva odsto bruto društvenog proizvoda.

Poljska i baltičke zemlje su uglavnom plaše da će ih Tramp ostaviti na cedilu što se tiče vojne zaštite od Rusije. Doduše, pojedini komentatori u Estoniji smatraju da situacija nije tako beznadežna i podsećaju da kada je 1980. na američkim predsedničkim izborima pobedio Ronald Regan, mnogi u istočnoj Evropi su bili užasnuti ulaskom glumca u Belu kuću. Godinama kasnije, zemlje iza nekadašnje Gvozdene zavese upravo su Regana smatrali za jednog od najzaslužnijih za kraj Hladnog rata.

Za Artura Rutishauzera, komentatora švajcarskog dnevnog lista „Tages ancajger”, Tramp zapravo bi mogao da poboljša američki spoljnu politiku tako što će reći zbogom konceptu svetskog policajca, koji košta SAD milijarde dolara.

„Da li su američke spoljnopolitičke intervencije proteklih 30 godina bar bile uspešne? Ne. Haiti je danas propala država, baš kao i Avganistan, Somalija i Irak. Sirija i Libija, gde je Obama bezvoljno intervenisao, nisu ništa bolje. Kosovo i Bosna su korumpirane formacije koje EU hrani na kašičicu, a u Ukrajini je pogrešna politika koju su SAD vodile sa EU dovela do otvorenog rata”, ističe on i dodaje da su „stvari mogle da budu još gore pod vlašću Hilari Klinton”.

Premda zvanično svi strahuju od dramatičnih promena američke trgovinske, bezbednosne, spoljne i ekonomske politike, kako ukazuju pojedini mediji, postoje i etablirani političari u EU koji potajno smatraju da bi Trampovo ostavljanje EU na cedilu moglo da joj bude od koristi. Najpre, neće morati više da trpe američku priču o moralnoj superiornosti i najjačoj liberalnoj demokratiji, jer vodeći evropski političari smatraju da je Trampova pobeda dokaz da su i SAD baš kao i evropske države podložne uticaju lažnih obećanja demagoga i politički ne baš tako stabilne.

Osim toga, Trampovo okretanje Amerike sebi možda bi moglo da znači i prekid američkog masovnog nadgledanja i špijuniranja Evrope, koje se sprovodi uz pomoć infrastrukture i obaveštajaca Nemačke. Ukoliko Tramp u skladu sa predizbornim obećanjima uzdrma i temelje NATO, koji Evropi služi kao garant bezbednosti, to bi moglo da ubrza realizaciju nemačko-francuskih planova o formiranje vojske EU. I pre nego što je Tramp bilo šta učinio, njegova pobeda je već dovela do toga da brojni uticajni evropski političari već sada pozivaju EU da pod hitno pitanje sopstvene odbrane i spoljne politike uzme u svoje ruke.

Ukoliko Tramp povede SAD u ekonomsko-finansijski izolacionizam, ogromnu štetu imaće nemački izvoznici, ali će pritom u Evropi pasti i uticaj američkih banaka sa Volstrita koje su sumnjičene za kontroverzne finansijske aktivnosti koje su doprinele i dužničkoj krizi evrozone. Međutim, sve ove dobre strane zasad su uglavnom u drugom planu dok Evropa grčevito čeka da dobije odgovor na pitanje kuda ide Amerika.