Začetnik „proze novog stila”

Trstenik–U Narodnoj biblioteci „Jefimija”, u Trsteniku, u okviru književne manifestacije „Savremena srpska proza”, koja se održava 33. put, upriličen je okrugli sto o stvaralaštvu akademika Dragoslava Mihailovića (1930), našeg poznatog pisca, pod naslovom „Svi putevi vode ka stvarnom”.

Mihailović je autor kultnih dela: „Frede, laku noć”, „Kad su cvetale tikve”, „Petrijin venac”, „Uhvati zvezdu padalicu”, „Zlotvori”, „Čizmaši”, „Kratka istorija satiranja”, „Jalova jesen”, „Crveno i plavo”, „Treće proleće”, „Majstorsko pismo”, „Gori Morava”, „Lov na stenice”, „Goli otok” (I–V)...

U svojim pričama, romanima i dokumentarnoj prozi, ističe Mihajlo Pantić, Dragoslav Mihailović iscrpno tematizuje nemoć čoveka da se odupre tragičkom pritisku istorije i ideologije, time temeljno određujući neorealistički poetički tok moderne srpske književnosti, u kojem pripovest „Kad su cvetale tikve” (1968), zauzima centralno mesto. Život dat u elementarnom vidu, još češće unižen i neostvaren, pun trpljenja, zla i patnje, i to iz razloga koji se ne daju uvek racionalizovati, kojim žive Mihailovićevi junaci, čini podlogu za razvijanje tragičkih vizija ljudskog postojanja. Koristeći se različitim jezičkim kodovima, od gradskog slenga, do dijalekatskih idioma, i primenjujući celu skalu narativnih postupaka, od skaza, preko dokumentarnosti i snižene (infantilne ili redukovane) tačke gledišta, do objektivizujućeg, hroničarskog opisivanja zbivanja, Dragoslav Mihailović stvorio je poseban, prepoznatljiv tip pripovetke, paradigmatičan za jednu poetičku stranu srpskog pripovedanja u drugoj polovini XX veka.
Jovan Delić je govorio o lirskom, poetskom, porodičnom romanu „Gori Morava”, smatrajući da bi ovo delo, vrednosno, trebalo staviti uz rame s glasovitim knjigama „Kad su cvetale tikve” i „Petrijin venac”. Nigde tako, kao u ovom romanu, Mihailović nije združio snažne emocije i tragične sudbine svojih junaka, sa humorom i groteskom. Samo je u nekim svojim najboljim pripovetkama tako uspelo iskoristio dečju psihološku i frazeološku tačku gledišta. Nigde tako, kao u ovom romanu, Mihailović nije dočarao nemogućnost prave, duboke i neposredne komunikacije među decom i ljudima, posebno među najbližima. Porodični roman se preobražava u „knjigu mrtvih”, pa otuda poenta kao pitanje: „Čija to duša ovuda tumara”?
Svaki novi razgovor o Dragoslavu Mihailoviću, naglašava Marko Nedić, s razlogom, započinje isticanjem neporecivog značaja koji je njegova proza u evolutivnom i poetičkom smislu imala za promene i razvoj srpske proze krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih godina prethodnog veka. S nekoliko pisaca svoje književne generacije (A. Tišma, S. Selenić, Ž. Pavlović), i jednim brojem mlađih proznih stvaralaca, začetnik je jednog od nesumnjivo najvitalnijih tokova novije srpske proze – „proze novog stila”, ili stvarnosno-kritičke proze, kojim je na modernim poetičkim premisama obnavljan, revitalizovan i nastavljen središnji pravac srpske proze započet u drugoj polovini HIH veka, u kojem je priča o neposrednoj stvarnosti ispisivana sredstvima optimalno prepoznatljivog narativnog rukopisa. Njegove tri knjige iz tog vremena, pripovedačka zbirka „Frede, laku noć”, i romani „Kad su cvetale tikve” i „Petrijin venac”, nesumnjivo su doprinele krupnim promenama koje su se dešavale u srpskoj književnosti, posebno u njenoj prozi, posle talasa njene radikalne modernizacije, krajem pedesetih, i početkom i sredinom šezdesetih godina.

Objavivši prve knjige, krajem šezdesetih godina prošlog veka, objašnjava Radivoje Mikić, Dragoslav Mihailović je naišao na vrlo lep prijem i kod čitalaca i kod kritike. A to može da znači samo – da se ovaj pisac pojavio u trenutku kad kao da se čekalo na njega. Pripovetke i romani sa tematikom vezanom za Drugi svetski rat, kao da više nisu privlačili veću pažnju, dok su predstavnici različitih struja modernog proznog izraza, na jednoj strani, uplovili u neku vrstu hermetičnosti, a, na drugoj strani, u ponavljanje onoga što je avangarda između dva rata već uvela kao književni eksperiment. Otuda je pojava pisca koji i sam donosi vrlo velike i važne novine, prevashodno u tehnici pripovedanja, ali koji, ni po koju cenu, ne želi da zlostavlja čitaoca, koji, uz sve to, nastoji da podlogu za tragičko viđenje ljudske sudbine pronađe u sferi svakodnevnog života, tzv. sveta socijalno/kulturne periferije. A kad je Mihailović počeo da objavljuje knjige svoje dokumentarne proze pod naslovom „Goli otok”, njegove pripovetke i romani su dobili dodatnu vezu sa onim oblicima ljudske  egzistencije koji su, na jednoj strani, svedočanstvo o patnji i stradanju, a, na drugoj strani, su ukazivanje na to da književnost i danas ima obavezu da se okrene onoj sferi ljudskih iskustava u kojoj se ogleda užasna stvarnost jednog doba.

Umesto klasične besede, Dragoslav Mihailović pročitao je odlomak iz treće knjige „Goli otok”, pod naslovom „Telo i duša”.

Sa ovog skupa, kao i uvek dosad, biće objavljen zbornik radova.

Ko se sve obrukao

U polemičkom izlaganju, Milisav Savić je rekao: „Ovaj skup ne može da zameni onaj koji nikad nije organizovan na Filološkom fakultetu i na  Institutu za književnost, tako da naš najveći živi prozni pisac nema nijednu knjigu o svom delu, sem jednog tanušnog zbornika u redakciji Mihajla Pantića. Odavde iz Trstenika treba uputiti apel da se takav skup što pre održi. Takođe, ni na jednom našem fakultetu nije odbranjen doktorski rad o Mihailoviću. To već ostavljam savesti svih profesora, ne samo ovde pristutnih. Povodom ovog skupa, propisno se obrukalo i Ministarstvo kulture: ko je doneo sramnu odluku da se finasijski ne podrži skup o Mihailoviću”?

Na naše pitanje, kako se njegov zavičaj, Ćuprija, poneo prema njemu, akademik Mihailović kratko je rekao: „Ne raspadaju se od ljubavi“.