Зачетник „прозе новог стила”

Трстеник–У Народној библиотеци „Јефимија”, у Трстенику, у оквиру књижевне манифестације „Савремена српска проза”, која се одржава 33. пут, уприличен је округли сто о стваралаштву академика Драгослава Михаиловића (1930), нашег познатог писца, под насловом „Сви путеви воде ка стварном”.

Михаиловић је аутор култних дела: „Фреде, лаку ноћ”, „Кад су цветале тикве”, „Петријин венац”, „Ухвати звезду падалицу”, „Злотвори”, „Чизмаши”, „Кратка историја сатирања”, „Јалова јесен”, „Црвено и плаво”, „Треће пролеће”, „Мајсторско писмо”, „Гори Морава”, „Лов на стенице”, „Голи оток” (I–V)...

У својим причама, романима и документарној прози, истиче Михајло Пантић, Драгослав Михаиловић исцрпно тематизује немоћ човека да се одупре трагичком притиску историје и идеологије, тиме темељно одређујући неореалистички поетички ток модерне српске књижевности, у којем приповест „Кад су цветале тикве” (1968), заузима централно место. Живот дат у елементарном виду, још чешће унижен и неостварен, пун трпљења, зла и патње, и то из разлога који се не дају увек рационализовати, којим живе Михаиловићеви јунаци, чини подлогу за развијање трагичких визија људског постојања. Користећи се различитим језичким кодовима, од градског сленга, до дијалекатских идиома, и примењујући целу скалу наративних поступака, од сказа, преко документарности и снижене (инфантилне или редуковане) тачке гледишта, до објективизујућег, хроничарског описивања збивања, Драгослав Михаиловић створио је посебан, препознатљив тип приповетке, парадигматичан за једну поетичку страну српског приповедања у другој половини XX века.
Јован Делић је говорио о лирском, поетском, породичном роману „Гори Морава”, сматрајући да би ово дело, вредносно, требало ставити уз раме с гласовитим књигама „Кад су цветале тикве” и „Петријин венац”. Нигде тако, као у овом роману, Михаиловић није здружио снажне емоције и трагичне судбине својих јунака, са хумором и гротеском. Само је у неким својим најбољим приповеткама тако успело искористио дечју психолошку и фразеолошку тачку гледишта. Нигде тако, као у овом роману, Михаиловић није дочарао немогућност праве, дубоке и непосредне комуникације међу децом и људима, посебно међу најближима. Породични роман се преображава у „књигу мртвих”, па отуда поента као питање: „Чија то душа овуда тумара”?
Сваки нови разговор о Драгославу Михаиловићу, наглашава Марко Недић, с разлогом, започиње истицањем непорецивог значаја који је његова проза у еволутивном и поетичком смислу имала за промене и развој српске прозе крајем шездесетих и током седамдесетих година претходног века. С неколико писаца своје књижевне генерације (А. Тишма, С. Селенић, Ж. Павловић), и једним бројем млађих прозних стваралаца, зачетник је једног од несумњиво највиталнијих токова новије српске прозе – „прозе новог стила”, или стварносно-критичке прозе, којим је на модерним поетичким премисама обнављан, ревитализован и настављен средишњи правац српске прозе започет у другој половини ХIХ века, у којем је прича о непосредној стварности исписивана средствима оптимално препознатљивог наративног рукописа. Његове три књиге из тог времена, приповедачка збирка „Фреде, лаку ноћ”, и романи „Кад су цветале тикве” и „Петријин венац”, несумњиво су допринеле крупним променама које су се дешавале у српској књижевности, посебно у њеној прози, после таласа њене радикалне модернизације, крајем педесетих, и почетком и средином шездесетих година.

Објавивши прве књиге, крајем шездесетих година прошлог века, објашњава Радивоје Микић, Драгослав Михаиловић је наишао на врло леп пријем и код читалаца и код критике. А то може да значи само – да се овај писац појавио у тренутку кад као да се чекало на њега. Приповетке и романи са тематиком везаном за Други светски рат, као да више нису привлачили већу пажњу, док су представници различитих струја модерног прозног израза, на једној страни, упловили у неку врсту херметичности, а, на другој страни, у понављање онога што је авангарда између два рата већ увела као књижевни експеримент. Отуда је појава писца који и сам доноси врло велике и важне новине, превасходно у техници приповедања, али који, ни по коју цену, не жели да злоставља читаоца, који, уз све то, настоји да подлогу за трагичко виђење људске судбине пронађе у сфери свакодневног живота, тзв. света социјално/културне периферије. А кад је Михаиловић почео да објављује књиге своје документарне прозе под насловом „Голи оток”, његове приповетке и романи су добили додатну везу са оним облицима људске  егзистенције који су, на једној страни, сведочанство о патњи и страдању, а, на другој страни, су указивање на то да књижевност и данас има обавезу да се окрене оној сфери људских искустава у којој се огледа ужасна стварност једног доба.

Уместо класичне беседе, Драгослав Михаиловић прочитао је одломак из треће књиге „Голи оток”, под насловом „Тело и душа”.

Са овог скупа, као и увек досад, биће објављен зборник радова.

Ко се све обрукао

У полемичком излагању, Милисав Савић је рекао: „Овај скуп не може да замени онај који никад није организован на Филолошком факултету и на  Институту за књижевност, тако да наш највећи живи прозни писац нема ниједну књигу о свом делу, сем једног танушног зборника у редакцији Михајла Пантића. Одавде из Трстеника треба упутити апел да се такав скуп што пре одржи. Такође, ни на једном нашем факултету није одбрањен докторски рад о Михаиловићу. То већ остављам савести свих професора, не само овде пристутних. Поводом овог скупа, прописно се обрукало и Министарство културе: ко је донео срамну одлуку да се финасијски не подржи скуп о Михаиловићу”?

На наше питање, како се његов завичај, Ћуприја, понео према њему, академик Михаиловић кратко је рекао: „Не распадају се од љубави“.