Paja Jovanović i Titov portret

Vršac – „Ove godine zimsko doba sam lepo proveo, radeći u Dvoru portret Maršala. Baš mi je milo što su, nastojanjem Šotre, i mene Srbina pozvali na tu utakmicu, mada su način tog konkursa i način portretisanja bili apsurdni. Bilo mi je simpatično Maršalovo strpljenje, kojim se potčinio tom dosadnom sedenju. Svaki dan je s velikim pregorevanjem, požrtvovanjem od 10 do 12 mirno sedeo. Mora da se dosta čudio rezultatu te njegove žrtve, a niko mu ne može zameriti ako je našao da su sve njegove fotografije bolje od tih takozvanih umetničkih dela. Lepa, baš dvorska ponuda, zakuska, vina, likeri, rakija i kafa, činili su da sa zadovoljstvom odlazim na Dedinje, a za mene kao čiču, bila je to lepa razonoda.”

To je u svom dnevniku, pre bezmalo sedam decenija, redovno zapisivao predstavnik našeg akademskog realizma Paja Jovanović (Vršac, 1859 – Beč, 1957), dok je s još desetak kolega portretisao Josipa Broza Tita. Umetnike je angažovao poznati grafičar, Branko Šotra (1906–1960), tadašnji sekretar Udruženja likovnih umetnika Srbije, ratni veteran, ukazavši kolegama poverenje i čast. Jovanović je među slikarima, starosti između trideset pet i šezdesetak godina, sa 88 leta – bio najstariji. Zapisao je i da mu je veoma godilo to što svakoga jutra za njega dolazi službeni šofer i luksuznim automobilom prevozi u Beli dvor na susret s modelom – maršalom.

Paja Jovanović je, takođe, zapisao: „Uveren sam da bi neka odista dobra portreta ispala da su slikari imali prilike pojedince, po svom shvatanju da odrede pozu, da izrede nekoliko skica, najbolju da izaberu za izradu i portret za 4-5 sedenja svrše“.

„Ja sam od prvog dana napustio svu nadu da ću sliku izraditi. Platforma sa Maršalom na fotelji se nahodila u velikoj dvorani imajući samo svetlost sa tavana, apsolutno neupotrebivu za portret. Ovo mesto je izabrao Becić, krasan, mijo čovek, dobar učitelj a zacelo i dobar umetnik – ali ne portretista. Kako su svi ostali pristali na taj izbor pristao sam i ja, i kao peti točak u kolima ćutao..., a kada su svi u kolu počeli da rade, počeo sam i ja, bez nadežde uspeha počeo sam da crtam”, zapisao je Paja Jovanović u svom dnevniku 19. decembra 1947. godine.

Zanimljiv je podatak da je umetniku vođenje dnevnika sugerisao njegov prijatelj, Milutin Milanković (1879–1958), čuveni srpski matematičar, geofizičar, klimatolog, građevinski inženjer, astronom..., pa je tako važan zapis ostao potonjim generacijama.

Dragana Kuručev, viši kustos Gradskog muzeja u Vršcu, kaže za „Politiku” da je slavni slikar ostavio brojne portrete poznatih ličnosti, duhovnika, krunisanih glava, diplomata, političara, naučnika, vojnika, trgovaca, bankara, ali i rođaka. Jedan od poslednjih njegovih portreta je portret Josipa Broza Tita. Naša sagovornica veli da je Jovanović, zbog nepovoljnih uslova, što se svetla tiče, „skidajući“ lik modela, pravio male crteže i skice, a kasnije bi u svom ateljeu oslikao portrete. Tako je nastalo nekoliko slika.

– Pre ravno četiri decenije, lokalni list „Vršačka kula“, u saradnji sa Narodnim muzejom, odštampao je trodelni separat, posvećen portretisanju Tita, a na tome su, pored ostalih, bili angažovani Mirjana Mareš, akademski slikar, viši kustos Narodnog muzeja u Vršcu, nedavno preminuli, Dragoljub Tašlić, odgovorni urednik „Kule“. Taj mali ali značajan izdavački poduhvat realizovan je zahvaljujući saradnji sa Narodnim muzejom u Beogradu, Muzejom grada Beograda, Umetničkom galerijom Bosne i Hercegovine u Sarajevu i Umetničkom galerijom iz Skoplja – kaže nam Dragana Kuručev, citirajući ocenu iz pomenutog separata da je slikar Jovanović dočarao sugestivno i snažno kompletno maršalovo držanje, i da umetnik zadovoljan ostvarenim rezultatom, delo odnosi iz ateljea na poklon Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.

Paja Jovanović je prestao da slika pred sam kraj života, mada nije bolovao. Zapisao je tim povodom: „Glava bi htela, ruka bi mogla, ali oči ne daju“. Preminuo je u Beču, 30. novembra 1957, u 98. godini. Umetniku je ispunjena poslednja želja, pa je urna sa pepelom prenesena u Beograd, grad koji je neizmerno voleo.