Паја Јовановић и Титов портрет

Вршац – „Ове године зимско доба сам лепо провео, радећи у Двору портрет Маршала. Баш ми је мило што су, настојањем Шотре, и мене Србина позвали на ту утакмицу, мада су начин тог конкурса и начин портретисања били апсурдни. Било ми је симпатично Маршалово стрпљење, којим се потчинио том досадном седењу. Сваки дан је с великим прегоревањем, пожртвовањем од 10 до 12 мирно седео. Мора да се доста чудио резултату те његове жртве, а нико му не може замерити ако је нашао да су све његове фотографије боље од тих такозваних уметничких дела. Лепа, баш дворска понуда, закуска, вина, ликери, ракија и кафа, чинили су да са задовољством одлазим на Дедиње, а за мене као чичу, била је то лепа разонода.”

То је у свом дневнику, пре безмало седам деценија, редовно записивао представник нашег академског реализма Паја Јовановић (Вршац, 1859 – Беч, 1957), док је с још десетак колега портретисао Јосипа Броза Тита. Уметнике је ангажовао познати графичар, Бранко Шотра (1906–1960), тадашњи секретар Удружења ликовних уметника Србије, ратни ветеран, указавши колегама поверење и част. Јовановић је међу сликарима, старости између тридесет пет и шездесетак година, са 88 лета – био најстарији. Записао је и да му је веома годило то што свакога јутра за њега долази службени шофер и луксузним аутомобилом превози у Бели двор на сусрет с моделом – маршалом.

Паја Јовановић је, такође, записао: „Уверен сам да би нека одиста добра портрета испала да су сликари имали прилике појединце, по свом схватању да одреде позу, да изреде неколико скица, најбољу да изаберу за израду и портрет за 4-5 седења сврше“.

„Ја сам од првог дана напустио сву наду да ћу слику израдити. Платформа са Маршалом на фотељи се находила у великој дворани имајући само светлост са тавана, апсолутно неупотребиву за портрет. Ово место је изабрао Бецић, красан, мијо човек, добар учитељ а зацело и добар уметник – али не портретиста. Како су сви остали пристали на тај избор пристао сам и ја, и као пети точак у колима ћутао..., а када су сви у колу почели да раде, почео сам и ја, без надежде успеха почео сам да цртам”, записао је Паја Јовановић у свом дневнику 19. децембра 1947. године.

Занимљив је податак да је уметнику вођење дневника сугерисао његов пријатељ, Милутин Миланковић (1879–1958), чувени српски математичар, геофизичар, климатолог, грађевински инжењер, астроном..., па је тако важан запис остао потоњим генерацијама.

Драгана Куручев, виши кустос Градског музеја у Вршцу, каже за „Политику” да је славни сликар оставио бројне портрете познатих личности, духовника, крунисаних глава, дипломата, политичара, научника, војника, трговаца, банкара, али и рођака. Један од последњих његових портрета је портрет Јосипа Броза Тита. Наша саговорница вели да је Јовановић, због неповољних услова, што се светла тиче, „скидајући“ лик модела, правио мале цртеже и скице, а касније би у свом атељеу осликао портрете. Тако је настало неколико слика.

– Пре равно четири деценије, локални лист „Вршачка кула“, у сарадњи са Народним музејом, одштампао је троделни сепарат, посвећен портретисању Тита, а на томе су, поред осталих, били ангажовани Мирјана Мареш, академски сликар, виши кустос Народног музеја у Вршцу, недавно преминули, Драгољуб Ташлић, одговорни уредник „Куле“. Тај мали али значајан издавачки подухват реализован је захваљујући сарадњи са Народним музејом у Београду, Музејом града Београда, Уметничком галеријом Босне и Херцеговине у Сарајеву и Уметничком галеријом из Скопља – каже нам Драгана Куручев, цитирајући оцену из поменутог сепарата да је сликар Јовановић дочарао сугестивно и снажно комплетно маршалово држање, и да уметник задовољан оствареним резултатом, дело односи из атељеа на поклон Српској академији наука и уметности.

Паја Јовановић је престао да слика пред сам крај живота, мада није боловао. Записао је тим поводом: „Глава би хтела, рука би могла, али очи не дају“. Преминуо је у Бечу, 30. новембра 1957, у 98. години. Уметнику је испуњена последња жеља, па је урна са пепелом пренесена у Београд, град који је неизмерно волео.