Defanziva evrograđanske Srbije

„Davenport laže da danas u Skupštini nismo bili spremni. I te kako smo se spremili. Zato je i popio nokaut. Sledeći put nokaut će biti još jači.” Ovaj preteći „tvit” okačio je lider radikala Vojislav Šešelj, komentarišući nedavni parlamentarni okršaj evroskeptične opozicije sa šefom Delegacije EU u Srbiji.

Bilo je to onog dana kad je na očigled poslanika Šešelj tražio Davenportov broj telefona kako bi mu poslao „remiks” četničke pesme koja je u novoj verziji posvećena novoizabranom predsedniku SAD Donaldu Trampu. I kad je lider Dveri Boško Obradović preporučio šefu delegacije EU da bi bolje bilo da priča o „evropskim dezintegracijama” jer je to, dodao je, aktuelnija tema od evropskih integracija.

I dok Trampova izborna pobeda, uz panevropski porast evroskepticizma i nacionalizma, podstiče srpske desničare na žestoke verbalne istupe, ta dva faktora istovremeno sve više sapinju građansku opoziciju. Njenu čuvenu mantru o „povratku u devedesete”, pri tome, kao da dodatno obesmišljavaju sporadične pohvale koje građanski prvoborci upućuju upravo onim političkim akterima koji su u prokaženim devedesetim bili deo vlasti, a i sad vode zvaničnu politiku Srbije. Saopštenje Liberalno-demokratske partije, u kojem se pozdravlja dogovor Beograda i Prištine o telekomunikacijama uz izražavanje nade da ga vlast neće iskoristiti za „koketovanje s nacionalizmom”, samo je poslednji primer konfuzne podvojenosti u redovima građanske opcije.

Ipak, samostalni poslanik i urednik „Nove srpske političke misli” Đorđe Vukadinović smatra da se defanziva „evrograđanske, drugosrbijanske” opcije ne može pripisati toliko globalnim okolnostima, koliko ovdašnjoj dominaciji Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića koji se „istovremeno predstavljaju i kao najgrađanskija i kao najnacionalnija opcija”. Mogući razlog za tu defanzivu on vidi u prevelikoj euforiji koja je deset godina dizana na fonu evrointegracija i srodnih tema poput ljudskih prava, a potom je „udarila u zid”.

Vukadinović ipak dopušta mogućnost da bi na građanskom polu moglo da se desi ono što se od dolaska SNS-a na vlast zbilo s njegovim nacionalnom pandanom, a to je diferencijacija onih koji su tu zbog „čistog interesa poput grantova i donacija, i onih koji istinski zagovaraju ideje koje promovišu”.

„U tom smislu, uticaj liberalnih i građanskih snaga čak bi mogao donekle da poraste. Trampova pobeda bi stoga mogla da predstavlja i neku vrstu političkog i etičkog čistilišta za njih, kao što je pobeda naprednjaka 2012. bila čistilište za nacionalne snage”, navodi Vukadinović.

Poredeći „prvu i drugu Srbiju”, kao kulturna uporišta političke artikulacije nacionalnih i građanskih stranaka, dramaturg Nenad Prokić kaže da, dok „druga Srbija ne može da zauzme službeno važeći stav, ona prva ima mišljenje za koje je potrebno prethodno odobrenje Kremlja”.

„Ne postoji tako nešto kao druga Srbija, bar ne u institucionalnom obliku. Ona nema svoj papir koji dokazuje sopstveno postojanje i u tom smislu deli sudbinu ’Memoranduma’. Ali, stvari postoje iako ih nema na papiru, one deluju i ostavljaju posledice. Takva nepostojeća druga Srbija ne može da zauzme službeno važeći stav oko najnovijih svetskih turbulencija, ali će se njen glas čuti, makar se i ’najbolje razumeli ako ćutimo’. Zato ona i te kako postojeća prva Srbija ima svoj stav. Za njega je kao i uvek potrebno prethodno odobrenje Kremlja. Na prvi znak da je Putin oduševljen izborom Trampa, osvanuli su bilbordi u Severnoj Mitrovici koji slave SAD, što je do juče bilo nezamislivo”, objašnjava Prokić.

U trenutku kad se evrointegracije čine sve daljim, a u Bugarskoj i Moldaviji pobeđuju proruski predsednički kandidati, nije čudno da i pojedini predstavnici aktuelne srpske vlasti udele po koju packu Briselu. Tako je ministar Aleksandar Vulin odgovorio na reči potpredsednice Evropskog parlamenta Urlike Lunaček da „među članicama EU postoji zamor od proširenja” kontratezom da „među građanima Srbije postoji zamor od EU”. Čak je i Nenad Popović, čija je Srpska narodna partija deo vladajuće proevropske većine, pozvao evropskog komesara Johanesa Hana da se ne meša u unutrašnja pitanja Srbije kao što su predsednički izbori.

Da od Trampove pobede i mogućeg uzleta ovdašnje desnice posrednu korist ima i vlast, smatra i Vukadinović. Jer, kako kaže, združeni skupštinski napad Šešelja i Obradovića na Davenporta ne bi bio moguć bez prećutne saglasnosti SNS-a.

„Vlast prećutnom podrškom takvim incidentima koristi ’trampomaniju’ i eventualni uzlet desnih snaga u svojoj trgovini s Briselom i Zapadom predstavljajući da je opasnost od desnog radikalizma mnogo veća nego što je realno. Uostalom, ne zaboravimo da su predstavnici naprednjaka ćutali na prozivanje Davenporta, a u parlamentu se sjate oko manje važnih stvari”, navodi Vukadinović.

Da li bi snage ove orijentacije bolje prošle da je kojim slučajem, kao na „lažnom glasanju” u beogradskom hotelu „Kraun plaza”, u SAD pobedila Hilari Klinton? Nenad Prokić u slučaju naše zemlje ističe da druga Srbija „sasvim sigurno ne žali za Hilari Klinton i vidi da je desnica u Americi pobedila uzvikujući mahom levičarske parole”.

„Iščezavanje socijaldemokratije na svetskom i domaćem nivou, međutim, i njoj je izbilo argumente iz ruku. Liberalni intelektualci su uvek u manjini, oni koji misle da je najbolji način života u otvorenim društvima, bez rasizma, ratova i mržnje. Oni se ne bore prljavo i nikad ne uzvikuju osvetničke populističke parole. Zato i dnevni list ’Politika’ plaća akterima prve Srbije njihove autorske tekstove, a drugosrbijanci to rade besplatno ne samo za ’Politiku’ već i za sve ostale”, smatra Prokić.