Дефанзива еврограђанске Србије

„Давенпорт лаже да данас у Скупштини нисмо били спремни. И те како смо се спремили. Зато је и попио нокаут. Следећи пут нокаут ће бити још јачи.” Овај претећи „твит” окачио је лидер радикала Војислав Шешељ, коментаришући недавни парламентарни окршај евроскептичне опозиције са шефом Делегације ЕУ у Србији.

Било је то оног дана кад је на очиглед посланика Шешељ тражио Давенпортов број телефона како би му послао „ремикс” четничке песме која је у новој верзији посвећена новоизабраном председнику САД Доналду Трампу. И кад је лидер Двери Бошко Обрадовић препоручио шефу делегације ЕУ да би боље било да прича о „европским дезинтеграцијама” јер је то, додао је, актуелнија тема од европских интеграција.

И док Трампова изборна победа, уз паневропски пораст евроскептицизма и национализма, подстиче српске десничаре на жестоке вербалне иступе, та два фактора истовремено све више сапињу грађанску опозицију. Њену чувену мантру о „повратку у деведесете”, при томе, као да додатно обесмишљавају спорадичне похвале које грађански првоборци упућују управо оним политичким актерима који су у прокаженим деведесетим били део власти, а и сад воде званичну политику Србије. Саопштење Либерално-демократске партије, у којем се поздравља договор Београда и Приштине о телекомуникацијама уз изражавање наде да га власт неће искористити за „кокетовање с национализмом”, само је последњи пример конфузне подвојености у редовима грађанске опције.

Ипак, самостални посланик и уредник „Нове српске политичке мисли” Ђорђе Вукадиновић сматра да се дефанзива „еврограђанске, другосрбијанске” опције не може приписати толико глобалним околностима, колико овдашњој доминацији Српске напредне странке и Александра Вучића који се „истовремено представљају и као најграђанскија и као најнационалнија опција”. Могући разлог за ту дефанзиву он види у превеликој еуфорији која је десет година дизана на фону евроинтеграција и сродних тема попут људских права, а потом је „ударила у зид”.

Вукадиновић ипак допушта могућност да би на грађанском полу могло да се деси оно што се од доласка СНС-а на власт збило с његовим националном панданом, а то је диференцијација оних који су ту због „чистог интереса попут грантова и донација, и оних који истински заговарају идеје које промовишу”.

„У том смислу, утицај либералних и грађанских снага чак би могао донекле да порасте. Трампова победа би стога могла да представља и неку врсту политичког и етичког чистилишта за њих, као што је победа напредњака 2012. била чистилиште за националне снаге”, наводи Вукадиновић.

Поредећи „прву и другу Србију”, као културна упоришта политичке артикулације националних и грађанских странака, драматург Ненад Прокић каже да, док „друга Србија не може да заузме службено важећи став, она прва има мишљење за које је потребно претходно одобрење Кремља”.

„Не постоји тако нешто као друга Србија, бар не у институционалном облику. Она нема свој папир који доказује сопствено постојање и у том смислу дели судбину ’Меморандума’. Али, ствари постоје иако их нема на папиру, оне делују и остављају последице. Таква непостојећа друга Србија не може да заузме службено важећи став око најновијих светских турбуленција, али ће се њен глас чути, макар се и ’најбоље разумели ако ћутимо’. Зато она и те како постојећа прва Србија има свој став. За њега је као и увек потребно претходно одобрење Кремља. На први знак да је Путин одушевљен избором Трампа, осванули су билборди у Северној Митровици који славе САД, што је до јуче било незамисливо”, објашњава Прокић.

У тренутку кад се евроинтеграције чине све даљим, а у Бугарској и Молдавији побеђују проруски председнички кандидати, није чудно да и поједини представници актуелне српске власти уделе по коју пацку Бриселу. Тако је министар Александар Вулин одговорио на речи потпредседнице Европског парламента Урлике Луначек да „међу чланицама ЕУ постоји замор од проширења” контратезом да „међу грађанима Србије постоји замор од ЕУ”. Чак је и Ненад Поповић, чија је Српска народна партија део владајуће проевропске већине, позвао европског комесара Јоханеса Хана да се не меша у унутрашња питања Србије као што су председнички избори.

Да од Трампове победе и могућег узлета овдашње деснице посредну корист има и власт, сматра и Вукадиновић. Јер, како каже, здружени скупштински напад Шешеља и Обрадовића на Давенпорта не би био могућ без прећутне сагласности СНС-а.

„Власт прећутном подршком таквим инцидентима користи ’трампоманију’ и евентуални узлет десних снага у својој трговини с Бриселом и Западом представљајући да је опасност од десног радикализма много већа него што је реално. Уосталом, не заборавимо да су представници напредњака ћутали на прозивање Давенпорта, а у парламенту се сјате око мање важних ствари”, наводи Вукадиновић.

Да ли би снаге ове оријентације боље прошле да је којим случајем, као на „лажном гласању” у београдском хотелу „Краун плаза”, у САД победила Хилари Клинтон? Ненад Прокић у случају наше земље истиче да друга Србија „сасвим сигурно не жали за Хилари Клинтон и види да је десница у Америци победила узвикујући махом левичарске пароле”.

„Ишчезавање социјалдемократије на светском и домаћем нивоу, међутим, и њој је избило аргументе из руку. Либерални интелектуалци су увек у мањини, они који мисле да је најбољи начин живота у отвореним друштвима, без расизма, ратова и мржње. Они се не боре прљаво и никад не узвикују осветничке популистичке пароле. Зато и дневни лист ’Политика’ плаћа актерима прве Србије њихове ауторске текстове, а другосрбијанци то раде бесплатно не само за ’Политику’ већ и за све остале”, сматра Прокић.