Stojane, kume postistinite ere

Dve milijarde reči poseduje u svom korpusu najeminentnija  lingvistička mašinerija engleskog jezika na svetu, koju zovu Oksfordski rečnici. Ali za ovo što se danas dešava na planeti Anglosaksonaca, posle „bregzita” i američkih izbora morali su u pomoć da pozovu jednog Srbina.

Internacionalna reč godine nije laž, već „postistina” (Post-truth). U kratkom obaveštenju od nekoliko značajnih rečenica, gurui iz Oksforda objašnjavaju zašto baš ova reč, bolje nego ijedna druga iz beskrajnog okeana jezika, najbolje pristaje jadnom stanju u kome se ljudska rasa našla zahvaljujući demokratski izabranim političarima.

Živimo u eri postistinitosti koja „označava da objektivne činjenice manje utiču na oblikovanje javnog mnjenja, od emocija i ličnih uverenja pa istina postaje irelevantna”. Ovo nije potpuno nova reč, i naučnici iz oksfordskog rečnika korektno ističu da ju je prvi put upotrebio „američki Srbin” Stiv Tešić još 1992. u tekstu objavljenom u američkom levičarskom nedeljniku „Nejšen”.

Oksford ovom prilikom nije dalje razrađivao kojim povodom je Srbin upotrebio reč postistinitost. Napominje se da se obično bira neka reč koja je ušla u opticaj u poslednjih deset godina. Srbin je na eru „postistinitosti” u politici ukazao još pre više od četvrt veka i zato ga pominju čak i najeminentniji lingvisti, povezujući ga sa današnjim dramatičnim političkim okolnostima.

Tešićev esej iz „Nejšena” bavi se lažima u američkoj politici, a polazi od poznatog „Iran kontra “ skandala (1986) kada je otkriveno kako je administracija Ronalda Regana tajno prodavala oružje Iranu koji je u to vreme ratovao sa Irakom. Tako skupljena finansijska sredstva Vašington je koristio kako bi, zaobilazeći tadašnje zakone, podržao antikomunističke kontraše u Nikaragvi koji su ratovali protiv sandinističkog režima u Nikaragvi.

I kada je istina razotkrivena, nije dovela do opoziva američkog predsednika, a prvobitne presude za ometanje pravde njegovim pomoćnicima su oborene na višim sudovima. Novi postupci se nisu pokretali.

Danas je na vlasti u Nikaragvi Danijel Ortega (a potpredsednica je njegova supruga), isti onaj protiv koga je Vašington naoružavao kontraše. U delu Iraka je na vlasti Islamska država, pošto je u procvatu postistinitog doba Džordž Buš ne obazirući se na istinu, napao Irak i svrgnuo Sadama Huseina čije smo vešanje kasnije gledali na svim televizijskim ekranima.

A gde smo tu mi? Da je bilo pameti i volje, Beograd bi se na vreme obratio Stojanu Tešiću (ili nekom njemu sličnom imigrantu), koji je rođen u Titovom Užicu (1942), sa četrnaest godina sa porodicom otišao u obećanu zemlju, tamo završio sve dobre škole, ruski jezik i književnost, postao dramski pisac, osvojio Oskara za scenario 1980. i naprasno umro od srčanog udara 1996. godine.

Oni koji su ga poznavali kažu da je ovaj srpskoamerički intelektualac poslednjih godina veoma patio zbog dramatičnih događaja u njegovoj rodnoj zemlji. A da je dobro poznavao i tačno dijagnostikovao američku politiku to dokazuje i podatak da je njegova reč izabrana za onu koja oličava sadašnje stanje stvari.

Svaki pametan političar bi učinio sve da od ovakve ličnosti kakva je bio Stiv Tešić zatraži intelektualnu pomoć, pogotovo što se Srbija u vremenu kada je on bio u svom zamahu nalazila na svojoj najvećoj nizbrdici i od tog stropoštavanja nije se ni do danas oporavila.

 I vlast i opozicija su kasnih osamdesetih i devedesetih godina od naše dijaspore tražile, po svedočenju Majkla Đorđevića (nedavno je u izdanju Klija objavljena knjiga ovog američkog Srbina „Decenija iluzija: Amerika, Srbija i srpska dijaspora 1990-2000”), samo – novac. „Mi imamo pamet, vi nam dajte pare”, bila je rečenica koja je Majkla Đorđevića zaprepašćivala kada se susretao sa našim političarima na vlasti i u opoziciji. Pokazalo se kako smo prošli, tako ubeđeni u svoju pamet i sveznanje.

A Stiv Tešić? E pa Ministarstvo za dijasporu Vlade Republike Srbije je 2005, devet godina posle njegove smrti, ustanovilo nagradu „Stojan Stiv Tešić” koja se dodeljuje jednom godišnje i kojom se nagrađuju pisci srpskog porekla koji pišu na drugim jezicima. Povodom dvadesetogodišnjice njegove smrti, u čast „čuvenom Amerikancu i oskarovcu iz Užica”, u tom gradu je letos priređena izložba. Još uvek su živi njegovi drugari iz ulice koji se sećaju „Toleta glavonje”. I to je otprilike sve...

U Americi su Tešića i njegove roditelje proganjali kao komunističke špijune u eri makartizma. A kada se prvi put vratio u Užice, petnaest godina pre nego što je 1980. godine dobio Oskara za scenario filma „Četiri mangupa”, komšije su se žalile da je u njihov grad došao „američki špijun”.

„Znate, čovek nema deset detinjstava, nego samo jedno. I ono je uvek u vama. Ali prilikom mojih poseta kući, ništa od onoga što sam zapamtio nije više postojalo. Užice kojeg se ja sećam ne postoji, ali je za mene stvarnije od ovog današnjeg. Tada su ljudi imali vremena da lepo sednu, da žive život. Sve je bilo lakše.” Tako je pričao Tešić 1996. kada je poslednji put video rodni grad. Ubrzo posle toga je umro.

Razumljivo je što je povodom proglašenja „postistinitosti” za međunarodnu reč godine mnogo više reči bilo posvećeno onima koji su svojim „neistinama” doprineli ovakvom stanju, nego Stivu Tešiću. To su oni „bregzitaši” koji su tvrdili da će Britanijom poteći med i mleko čim odluči da izađe iz Evropske unije. Tu su neki prvaci britanske politike kao što su Najdžel Faraž koji je „mrtav hladan” odmah posle referenduma rekao da sve ono što je obećavano u vreme kampanje nije tačno.

Tu je i Dejvid Kameron, oksfordski đak koji se navodno zalagao za ostanak zemlje u EU, ali je godinu dana pre toga izbeglice iz ratnih zona uporedio sa insektima koji u „rojevima” nadiru u njegovu zemlju. Tu su naravno Hilari Klinton i Donald Tramp, šampioni postistinite ere. Ona je lagala od samog početka kampanje. Kada je predstavljala svoju knjigu rekla je da je sa mužem iz Bele kuće 2000. godine izašla bez prebijene pare.

Ispostavilo se da je upravo tada njena porodica uložila oko milion dolara za kupovinu još jedne kuće. Mediji američke prestonice mesecima su premeravali broj Pinokija koje su zaradili Klintonova i Tramp govoreći neistine u toku svoje kampanje. Na kraju su ustanovili da je Tramp veći Pinokio od nje, ali da je i njen nos poduži.

A gde smo tu mi? E pa, mi smo sretno pozdravili novog predsednika SAD. „Trampe, Srbine”, vijorila se danima ova krilatica na Terazijama na palati Albanije. Kakvo je to oličenje postistinite ere. A da smo samo malo od istinoljubivosti zadržali, mogli smo slobodno i ponosno da izgradimo spomenik Stojanu Tešiću, Srbinu iz Amerike, koji je sve ovo predvideo.

Gde si, Stojane, Srbine, da nam malo glasnije kažeš šta nas sve očekuje u eri kada je istina postala irelevantna. Valjda bismo te sada i mi čuli.