Kuda plovi Evropa

Da li Evropa „bez granica”, što je dugo bio evropski lajtmotiv, okreće sidro na drugu stranu i kreće suprotnim pravcem – ka Evropi nacija? Ovo pitanje nametnulo se posle prošlonedeljnih predsedničkih izbora u Bugarskoj i Moldaviji, na kojima su pobedili kandidati kojima su nacionalni interesi važniji od evropskih. Pre toga, „ujedinjenu” Evropu iz temelja je potresao „bregzit” i istrajno „ne” zajedničkim kvotama za preraspodelu migranata od strane zemalja Višegradske grupe (Slovačke, Poljske, Mađarske i Češke).

Ali sada postoji strepnja da bi uskoro mogli da uslede novi, brojni i vrlo jaki udarci po EU – da bi desnica, na talasu Trampove pobede u SAD, mogla da dobije krila na izborima u Nemačkoj, u Francuskoj, Holandiji i svojim izolacionističkim politikama sasvim potkopa globalističku ideju na ovom prostoru.

Uprkos tim snažnim pretnjama po dalju sudbinu EU, jedni smatraju da je za zaključak o tome da sledi Evropa nacija još rano, dok drugi vide jasne pokazatelje upravo takvog ishoda.

Zoran Milivojević, diplomata u penziji, smatra da smo sve bliži EU kao zajednici država i nacija.

„Ono što se događa na istoku Evrope, u zemljama koje su primljene u EU 2004. i 2007, jeste povratak na nacionalne politike”, ocenjuje Milivojević, dodajući da se nalazimo u procesu preispitivanja institucionalnog okvira EU i volje država da i dalje učestvuju u toj zajednici.

„Već sada vidimo Evropu u više prstenova: tvrdo, centralno jezgro, koje se vrti oko zemalja osnivača – Beneluks, Francuska, Nemačka – i periferiju, koja više ne poštuje pravila i orijentiše se na nacionalne interese i neku vrstu sopstvenih politika u odnosu na Brisel”, smatra on.

Milivojević ocenjuje da će na prostoru današnje EU u budućnosti postojati konfederacija „suverenih sjedinjenih država Evrope”.

S druge strane, Slobodan Samardžić, lider Državotvornog pokreta Srbije i profesora Fakulteta političkih nauka, naglašava da je Evropa nacija legitiman koncept. „Taj koncept proglasio je nekadašnji francuski predsednik Šarl de Gol početkom šezdesetih godina, pa nije katastrofa ako se EU bude kretala u tom pravcu. Jača integracija Unije posledica je njenih kasnijih razvojnih strategija. Ono što mi znamo kao sveobuhvatne integracije, iz Mastrihta 92–93, kad je jako krenuo taj zamah, to je sada dostiglo vrhunac. I sada se u nekom vremenskom vakuumu traži rešenje. Ali, ako je vremenski vakuum – ne znači da je životni vakuum”, ukazuje on.

Mišljenja da je Unija zapravo došla do svog kraja i da ne može da reši svoje osnovne sistemske krize, pre svega krizu monetarne unije, zatim funkcionisanja sistema kao takvog, problem demokratije i mnogo čega drugog što je projektovala, ističe da i zajedničko tržište pokazuje znake slabosti (ograničenja u kretanju radne snage).

Aleksandra Joksimović, direktorka Centra za spoljnu politiku, misli, međutim, da na odgovor kuda ide EU treba još sačekati. „Ključna godina za Evropu biće naredna, kada će biti održani izbori u nekima od najznačajnijih zemalja – Holandiji, Nemačkoj, Francuskoj. Od raspleta izbora u ovim zemljama zavisiće potencijal za buduću konsolidaciju EU i za odnose na novim postavkama, koji mogu ići u dva pravca – ka labavljenju ili ka učvršćivanju odnosa”, kaže ona, u uverenju da konsolidacija Evrope ipak predstoji, na ovaj ili na onaj način.

Na pitanje kakvo bi moglo biti rešenje za EU, Samardžić najpre kaže da su njegova predviđanja u skladu s nekim teorijskim strategijama, a potom iznosi da bi najbezbolnija bila takozvana diferencirana integracija, integracija na više nivoa – „ko može, ide u dublju integraciju, a ko ne može, ide pliće”. Ali to je, napominje, teško održati kao celinu.

A da li bi okretanje država sebi kasnije vodilo i okretanju drugim centrima moći, recimo Moskvi? Uostalom, novi bugarski predsednik Rumen Radev izjavljivao je ne samo da ga zanima Bugarska, već i da treba ukinuti sankcije Rusiji, a novoizabrani šef Moldavije Igor Doden da će vratiti zemlju s puta ka EU i „drastično popraviti” odnose s Moskvom.

„Nije pitanje da li je Rusija ta destinacija, jer to je sad bauk Rusije koji kruži Evropom, jedna ideološka konstrukcija kojom Amerika i EU pokušavaju da se odbrane od konkurencije, nego je reč i o drugim centrima moći u svetu i jakim ekonomijama i drugačijim strategijama globalističke politike, kao što su Latinska Amerika, Kina”, kaže Samardžić.

Milivojević, pak, konstatuje da drugi centri moći već utiču na raspoloženje u evropskim zemljama. S tim u vezi, naglašava da je Rusija evropska država i da je neprirodno stanje da EU ne sarađuje s njom.

Kad je reč o eventualnom novom putu članica EU, Aleksandri Joksimović čini se da neke od zemalja „više flertuju s tim idejama nego što postoji ozbiljna strateška zamisao o tome”, jer, kako kaže, alternativa za Evropu u ovom trenutku ne postoji. „Zemlje i dalje, suštinski, vuku ozbiljne benefite od članstva”, naglašava ona i dodaje da treba voditi računa o tome da je evropski projekat vrhunski bezbedonosni projekat.

U svemu tome, naravno, i Srbija nekako mora da se snađe.

„Proces konsolidacije unutrašnjih odnosa u EU teći će paralelno s našim procesom prilagođavanja Uniji. Ideja je da se u nekoj tački, nadam se u što skorijoj budućnosti, pronađemo”, kaže Joksimovićeva.