Куда плови Европа

Да ли Европа „без граница”, што је дуго био европски лајтмотив, окреће сидро на другу страну и креће супротним правцем – ка Европи нација? Ово питање наметнуло се после прошлонедељних председничких избора у Бугарској и Молдавији, на којима су победили кандидати којима су национални интереси важнији од европских. Пре тога, „уједињену” Европу из темеља је потресао „брегзит” и истрајно „не” заједничким квотама за прерасподелу миграната од стране земаља Вишеградске групе (Словачке, Пољске, Мађарске и Чешке).

Али сада постоји стрепња да би ускоро могли да уследе нови, бројни и врло јаки ударци по ЕУ – да би десница, на таласу Трампове победе у САД, могла да добије крила на изборима у Немачкој, у Француској, Холандији и својим изолационистичким политикама сасвим поткопа глобалистичку идеју на овом простору.

Упркос тим снажним претњама по даљу судбину ЕУ, једни сматрају да је за закључак о томе да следи Европа нација још рано, док други виде јасне показатеље управо таквог исхода.

Зоран Миливојевић, дипломата у пензији, сматра да смо све ближи ЕУ као заједници држава и нација.

„Оно што се догађа на истоку Европе, у земљама које су примљене у ЕУ 2004. и 2007, јесте повратак на националне политике”, оцењује Миливојевић, додајући да се налазимо у процесу преиспитивања институционалног оквира ЕУ и воље држава да и даље учествују у тој заједници.

„Већ сада видимо Европу у више прстенова: тврдо, централно језгро, које се врти око земаља оснивача – Бенелукс, Француска, Немачка – и периферију, која више не поштује правила и оријентише се на националне интересе и неку врсту сопствених политика у односу на Брисел”, сматра он.

Миливојевић оцењује да ће на простору данашње ЕУ у будућности постојати конфедерација „суверених сједињених држава Европе”.

С друге стране, Слободан Самарџић, лидер Државотворног покрета Србије и професора Факултета политичких наука, наглашава да је Европа нација легитиман концепт. „Тај концепт прогласио је некадашњи француски председник Шарл де Гол почетком шездесетих година, па није катастрофа ако се ЕУ буде кретала у том правцу. Јача интеграција Уније последица је њених каснијих развојних стратегија. Оно што ми знамо као свеобухватне интеграције, из Мастрихта 92–93, кад је јако кренуо тај замах, то је сада достигло врхунац. И сада се у неком временском вакууму тражи решење. Али, ако је временски вакуум – не значи да је животни вакуум”, указује он.

Мишљења да је Унија заправо дошла до свог краја и да не може да реши своје основне системске кризе, пре свега кризу монетарне уније, затим функционисања система као таквог, проблем демократије и много чега другог што је пројектовала, истиче да и заједничко тржиште показује знаке слабости (ограничења у кретању радне снаге).

Александра Јоксимовић, директорка Центра за спољну политику, мисли, међутим, да на одговор куда иде ЕУ треба још сачекати. „Кључна година за Европу биће наредна, када ће бити одржани избори у некима од најзначајнијих земаља – Холандији, Немачкој, Француској. Од расплета избора у овим земљама зависиће потенцијал за будућу консолидацију ЕУ и за односе на новим поставкама, који могу ићи у два правца – ка лабављењу или ка учвршћивању односа”, каже она, у уверењу да консолидација Европе ипак предстоји, на овај или на онај начин.

На питање какво би могло бити решење за ЕУ, Самарџић најпре каже да су његова предвиђања у складу с неким теоријским стратегијама, а потом износи да би најбезболнија била такозвана диференцирана интеграција, интеграција на више нивоа – „ко може, иде у дубљу интеграцију, а ко не може, иде плиће”. Али то је, напомиње, тешко одржати као целину.

А да ли би окретање држава себи касније водило и окретању другим центрима моћи, рецимо Москви? Уосталом, нови бугарски председник Румен Радев изјављивао је не само да га занима Бугарска, већ и да треба укинути санкције Русији, а новоизабрани шеф Молдавије Игор Доден да ће вратити земљу с пута ка ЕУ и „драстично поправити” односе с Москвом.

„Није питање да ли је Русија та дестинација, јер то је сад баук Русије који кружи Европом, једна идеолошка конструкција којом Америка и ЕУ покушавају да се одбране од конкуренције, него је реч и о другим центрима моћи у свету и јаким економијама и другачијим стратегијама глобалистичке политике, као што су Латинска Америка, Кина”, каже Самарџић.

Миливојевић, пак, констатује да други центри моћи већ утичу на расположење у европским земљама. С тим у вези, наглашава да је Русија европска држава и да је неприродно стање да ЕУ не сарађује с њом.

Кад је реч о евентуалном новом путу чланица ЕУ, Александри Јоксимовић чини се да неке од земаља „више флертују с тим идејама него што постоји озбиљна стратешка замисао о томе”, јер, како каже, алтернатива за Европу у овом тренутку не постоји. „Земље и даље, суштински, вуку озбиљне бенефите од чланства”, наглашава она и додаје да треба водити рачуна о томе да је европски пројекат врхунски безбедоносни пројекат.

У свему томе, наравно, и Србија некако мора да се снађе.

„Процес консолидације унутрашњих односа у ЕУ тећи ће паралелно с нашим процесом прилагођавања Унији. Идеја је да се у некој тачки, надам се у што скоријој будућности, пронађемо”, каже Јоксимовићева.