Pljeskavice iz firme Bordžija

Koja je to volšebna država ili institucija uskladištila 34 godine zamrznuto meso, a zatim ga poslala brodom ka luci Bar sa namerom da se uveze u Srbiju? Vest nas je štrecnula, ali su je dan kasnije demantovale crnogorske vlasti. Možda su Crnogorci sebični? Naime, sad je vreme za njeguški pršut.

Uzdam se, ipak, u dve stvari: da će srpska carina za svaki slučaj angažovati pse, kako bi imali dodatni obrok ako nanjuše ćufte još iz doba kad je u finalu Svetskog prvenstva u Španiji 1982. godine Italija zbrisala Nemačku, a Paolo Rosi postao junak našeg dečaštva.

Ako meso tajnim kanalima ipak prodre u naše prodavnice, mesare i roštiljarnice, uzdam se u vakcine koje smo dobijali u JNA, pa smo mogli da jedemo nareske iz pedesetih godina prošlog veka. Bili su toliko ukusni i premazani slojem masti, da i danas pustim suzu radosnicu kad vidim narezak u supermarketu. Valjda su te vakcine večne, mada ovi naresci nisu. Imaju čudan ukus i gutaju se teško. Kad sam u vojsci na hleb mazao paštetu iz 1971. godine, kao da sam jeo kavijar. Ove sveže paštete iz domaćih mesnih industrija podsećaju na pesak pomešan s vodom. Valjda su zato tako jeftine. Koštaju manje od žvaka.

Ko zna koliko je praistorijskih mesnih robnih rezervi već završilo u viršlama, parizeru ili pljeskavicama? Da li su naši želuci postali deponija za bajato meso stranaca jer oni njime ne žele da hrane ni svoje koker španijele? To su vrednosti gurmanske liberalne demokratije. Brinu ljudi za dug pseći život i izvoze meso onima pred kojima je svetla budućnost.

Ko, međutim, veruje da domaće mesne industrije i njihovi bogati, novopečeni vlasnici koriste zdravo meso za prerađevine, taj veruje i da nikad nije ujeo psa. Ako razumete šta hoću da kažem.

Pitam se, zato, kako sam uopšte živ, ako za doručak na brzaka smažem parizer, onda ručam viršle, a posle ponoći nastavljam da hedonistički mljackam kobasicu? Da stvar bude dramatičnija, sve manje jedem voće i povrće. Afera s kašicama za bebe uverila me je da sam u pravu. Domaća fabrika je kao sirovinu koristila voće zatrovano pesticidima. Otuda je suvišno i uzaludno snažnim mlazom vode prati jabuke, kajsije, kruške… Bordžije su svuda oko nas i ubrizgavaju svakakvu hemiju u prirodne darove pre nego što se uberu.

Zato su crvi s pravom postali simboli neprskane, organske hrane. Strani turisti su još u davno doba, dok smo aditive smatrali zabranjenim oružjem, tražili crvljive jabuke i gutali ih u jednom zalogaju.

Mi smo ih koristili za pecanje. Danas onaj ko nema novca za zatrovano meso jede crve, što ne dokazuje u potpunosti tezu kako je siromaštvo opasno po zdravlje.

Zato sam krajnje nemaran birajući hranu, jer kad bih se vodio uputstvima nutricionista i lekara, bio bih kost i koža. Nekada smo kupovali prasiće i jagnjiće od seljaka koji su ih izlagali u gepecima „vartburga” i „lada”. Sećam se i prljavih seljačkih ruku kojima je vršena razmena novca za buduće pečenje.

Zašto smo tada imali više poverenja u te lukave prodavce pored Zelenog venca nego sada, dok kroz luksuzne izloge mesara velikih prodajnih lanaca gledamo mesno šarenilo kobasica i šunki na sniženju?

Kada sam u Danskoj jeo džinovski primerak bledocrvenog, savršeno okruglog paradajza, pomislio sam da mi je na sto došao iz prodavnice igračaka. Paradajz nije imao ni miris, ni ukus. Kao ni paprika, koju sam mogao da koristim kao bejzbol palicu.

Evroskepticizam zaista može proporcionalno rasti sa uvođenjem i primenom strogih standarda kontrole hrane koje nameću rigidna pravila Unije. Što je kontrola veća, hrana je otrovnija. Ako su upozorenja naučnika o štetnosti hrane u koju se ubrizgava otrov tačna, zar ne bi trebalo da smo odavno mrtvi?

Neće valjda biti da ćemo ipak u budućnosti jesti korenje, kako je nekada predlagao crnogorski gurman iznikao na Žutoj gredi. Zvao se Branko Kostić.

Istrenirani da udišemo i čestice osiromašenog uranijuma, postali smo tvrd orah za hemijski zagađenu hranu. Mora da smo doživeli mutaciju i pre nego što su počeli da nam uvaljuju genetski modifikovane proizvode, pa smo stekli otpornost na čitav spisak otrova koji se pažljivo, sitnim slovima, ispisuju na pakovanjima prehrambenih proizvoda.

Ko zna kakvo i čije meso upravo jedem. Ne bi me iznenadilo da je životinjica moj vršnjak.