Siguran zaokret Francuske udesno

Nakon što je Fransoa Fijon izborio kandidaturu u ime Republikanske stranke za francuske predsedničke izbore, Marin le Pen je dobila rivala koji joj možda najmanje odgovara. Ali, predsednica Nacionalnog fronta sada barem može biti sigurna da će, kakav god bude bio ishod izbora, Francuskom zavladati duh koji nije preterano dalek od njenih krajnje desnih stavova i da će se nastaviti porazi zapadnog liberalizma, već teško ranjenog trijumfom Donalda Trampa i „bregzitom”.

Fijonu, kojem su ankete pred prvi krug unutarstranačkih izbora predviđale da dalje od njega neće proći, na kraju nije bilo teško da u drugom krugu, nakon što je iz nadmetanja već potpuno izbacio Nikolu Sarkozija, porazi Alena Žipea. Razlika u glasovima između njih dvojice, koja je već u prvom krugu iznosila čitavih 16 procenata, više se nego udvostručila: Fijon je osvojio 66, izvestio je „Gardijan”, a Žipe 33 odsto.

Gotovo identičan rezultat u Fijonovu korist naspram Le Penove, za jedan procenat čak i bolji, jedno ispitivanje javnog mnjenja, čije nalaze prenosi Rojters, prognozira za drugi krug predsedničkih izbora u maju iduće godine. U prvom krugu bi, ako je to istraživanje bliže istini od većine anketa u poslednje vreme, trebalo da budu manje-više izjednačeni. Ali, očekuje se da će se u drugom krugu svi iole liberalni Francuzi, i komunisti i umereni desničari, ponovo okupiti – kao pre 14 godina kada je otac Le Penove, Žan Mari, mogao postati predsednik – kako bi glasovima sprečili pad republike.

Fijon bi se pobedi mogao nadati manje zato što će se oko njega grupisati svi protivnici Le Penove – štaviše, tvrđim levičarima i principijelnijim liberalima je odbojniji od Žipea – koliko stoga što bi mogao oteti deo njenih glasača. Le Penova je, naime, pokušala da opere biografiju Nacionalnog fronta, koji je pod vođstvom njenog oca ispoljavao otvoren antisemitizam i umanjivao nacističke i fašističke zločine. Delimično je uspela u tome da stranka više ne slovi nužno za profašističku. Mada, antisemitizam je naprosto zamenila islamofobijom – trenutno „prihvatljivim” antisemitizmom. Navodna briga za radnička prava, na koju igra, standardno je u programu ekstremne desnice još od dvadesetih godina prošlog veka. Njena podrška gej brakovima takođe ne potvrđuje otvorenost uma: sličan primer holandske krajnje desnice je odavno poznat, dok danas neke od čelnih ličnosti američke takozvane alt-desnice savršeno skladno pomiruju ksenofobiju i rasizam sa homoseksualnošću, istočnjačkom meditacijom, čitanjem tarot-karti i ostalim nju ejdž asortimanom koji je nekada više išao uz levičare.

U svakom slučaju, ako je već i klasični fašizam ideološki potpuno haotičan i protivrečan, sadašnji Nacionalni front, nakon „reformi” Le Penove, još je zamršeniji, smatraju komentatori, i neodrediviji konglomerat potpuno različitih socijalnih grupa. Utoliko bi Fijonu, kao tvrdom desničaru, koji tokom čitave političke karijere dosledno drži antiliberalnu liniju kakva danas ima najveću prođu, moglo biti lakše da odvuče neke simpatizere Fronta. To, međutim, govori da će, jezikom najpaničnijih pesimista, republika gotovo izvesno pasti.

Fijon je nešto manje tvrd islamofob od Le Penove, ali zato i, u političkom smislu, gorljivi katolik koji se protivio legalizaciji istopolnih brakova, da bi danas poručivao da ne bi obnovio njihovu zabranu, ali ne bi ni dozvolio gej parovima da usvajaju decu. Ne podržava ni veštačko oplođavanje neudatih žena i lezbijki.

Fijon, zapravo, neprestano govori o „hrišćanskim vrednostima”, odbijajući multikulturalizam i tražeći povratak „francuskom identitetu”, pod kojim, očevidno, podrazumeva načela duboko konzervativnog dela te nacije. Jedino što ostaje da ga kvalifikuje kao liberala jeste to što nije ponikao u bezmalo otvorenom neofašizmu. Takođe, i to što je ne zaista liberal koliko ono što se ekonomskim terminima naziva neoliberalom, zagovornik smanjenja državnog aparata i odrešenja ruku biznisu. Ironija je što je takva politika umnogome dovela do sadašnjeg razočaranja socijalno nižih slojeva i pogurala ih ka desnici u SAD i Velikoj Britaniji, ali bi u Francuskoj, izgleda, mogla na vrh uzneti predstavnika te škole mišljenja, koji se od njenog klasičnog oblika razlikuje jedino po tome što ne obećava i drastične rezove u socijalnoj pomoći i protivi se sporazumima o slobodnoj trgovini.

Ako ćemo se opet poslužiti aktuelnim poređenjima, Francuska bi za predsednika, uslovno rečeno, mogla dobiti blažu varijantu Donalda Trampa: samo manje ksenofobnog i ne toliko bliskog velikim korporacijama. Budući da se izuzetno obradovala Trampovoj pobedi, Le Penova bi s tim imala problem jedino utoliko što bi to značilo da neće ona lično preuzeti državu i što veruje da je Francuska već sada spremna da ide i korak dalje od te blaže varijante.

Osim toga, njoj bi Fijon smetao i zato što nije za rasturanje Evropske unije. Ali, on nije ni za tešnju integraciju, već je bliži konceptu „Evrope nacija”, u kojoj bi suverenitet država bio jasno očuvan. Njegova želja da Francuska, u EU promenjenoj iznutra radije nego srušenoj, opet postane predvodnik teško da ga neće voditi, procenjuje se u analizi „EU obzervera”, obnovi sukoba s Nemačkom. A to znači i ljuljanje, ako ne i slom osovine na kojoj se EU drži, što bi ponovo bilo na radost Marin le Pen.