Film je proces mukotrpnog livenja

22. FAF

Za pripadnike elitnog kluba dvostrukih osvajača kanske „Zlatne palme“ („Rozeta” i „Dete“) i drugih kanskih odličja (scenario, režija i gluma), belgijske filmske autore – braću Žan-Pjera i Lika Dardena jedan od evropskih filozofa je rekao da svojim dokumentarnim metodom istrajno čine „kinematografiju otpora” globalističkom društvu, stvarajući filmove u kojima ne dominiraju nad stvarnošću već nude stvari kakve jesu, bez nametanja.

Utisak je da je upravo takav i njihov najnoviji film – „Nepoznata devojka”, viđen prvo proletos u Kanu, a sada i na 22. Festivalu autorskog filma u Beogradu (bioskopski život zakazan je za početak januara 2017). Realistička priča o mladoj doktorki Dženi (Adel Henel), koja će se sticajem neželjenih okolnosti upustiti u istragu identiteta crne devojke ubijene nadomak ordinacije, pred očima gledalaca pretvara se u još jedan „dardenovski” duboko angažovani film. Film o običnim ljudima u neobičnim situacijama koje proizvodi nesigurno društvo puno brutalno isključenih ljudi, kojima braća Darden uz puno humanosti i brižnosti staju na stranu...

Šta je konkretno bila inspiracija za priču filma „Nepoznata devojka“?

ŽPD: Na samom početku postojala je samo ideja o liku doktorke Dženi. Razgovarali smo o tome nekoliko godina, o lekaru koji se oseća odgovornim za smrt devojke imigrantkinje, a onda se ideja polako razvijala u pravcu da bi bilo dobro ukoliko Dženi pokušava da otkrije njeno ime kako devojka ne bi bila anonimno sahranjena i ne bi nestala kao da nikada nije ni postojala...

LD: Dženi se oseća krivom, odgovornom i zato odbija da ne učini ništa, odbija da se prema ovom problemu odnosi u stilu – nisam videla, nisam čula ništa.

Radili ste istraživanja za potrebe ovog filma u kojem je pokazano i zavidno poznavanje medicine?

LD: Na tome treba zahvaliti našem prijatelju lekaru kojeg poznajemo dugo godina i koji nam je bio nesebični konsultant na pisanju scenarija i stalno prisutan i na samom snimanju. Njegova je ideja bila da Dženi na početku filma svom asistentu kaže da svaki lekar treba da bude jači od svojih emocija, jer ono što zatim sledi delimično protivureči ovakvoj njenoj tvrdnji. Kao i svaki lekar i Dženi ne treba da veruje svojim emocijama u procesu postavljanja tačne dijagnoze, ali sa svojim stalnim pacijentima ne može a da ne uspostavi i emotivnu interakciju, da pokaže i šta za njih oseća i bude u skladu sa njihovim patnjama. Jer, telo uvek prvo odgovara na bolest kroz mnoštvo psihosomatskih reakcija. Zahvaljujući sposobnosti i da sluša a ne samo da pregleda, Dženi postaje neka vrsta babice istine čija ordinacija postaje i ispovedaonica.

Dženi je posvećena otkrivanju identiteta ubijene afričke imigrantkinje, ali je i ona sama zapravo nepoznata devojka, ništa nam o njenoj prošlosti i životu niste otkrili?

ŽPD: Odlučili smo se da liku Dženi ne otkrivamo ništa osim njenog životnog izbora da odbije profitabilnu karijeru zarad ostanka na poziciji lekara opšte prakse posvećenog svojim pacijentima, ljudima iz predgrađa u kojem i sama živi. Ona smatra da je to jedini način da ostvari punu vezu sa ljudima i jedini način da se posveti otkrivanju imena nastradale devojke. To je i jedino što vi treba da znate o njoj. I to što ona radi nije natprirodna opsesija već moralna opsesija i to je ono što je nas jedino zanimalo.

Ljudi iz belgijskih predgrađa i jesu uvek u centru svih vaših filmova, vi ste neka vrsta njihovih zaštitnika?

LD: Svi likovi iz naših filmova postojali su i postoje ovde i sada. Oni pripadaju onom delu društva koje je tako brutalno isključeno. Mi o njima nikada ne govorimo kao o „socijalnim slučajevima“, oni su uvek pojedinci. Žrtve savremenih društveno-ekonomskih teškoća, socijalne nesigurnosti, uništavanja društvene kohezije i porodice. Ne znam da li bi nas dvojicu trebalo nazivati njihovim zaštitnicima. Žan-Pjer i ja samo pokušavamo da što vernije prikazujemo stvarnost.

Iz filma „Nepoznata devojka” braće Darden (Foto: 22. FAF)

ŽPD: Ne smeta nam da govorimo o kreativnom procesu, ali nam se tada uvek čini da ne pričamo istinu. Teško je to opisati. To je dugotrajan proces mukotrpnog livenja. Pa same pripreme traju i do tri meseca, pa probe sa glumcima mesec, mesec i po dana pre snimanja, pa brušenje svega onoga što nam se učini nepotrebnim... Kada ljudi govore o realizmu u našim filmovima, ako pogledate veoma blisko iznutra, to nije realno.

Ipak nas stvarnost u vašim filmovima uvek snažno pljesne po licu, možda i zbog ubedljivosti vaših glumaca i načina na koji dajete ritam radu kamere?

ŽPD: Sve je uvek pitanje ritma između glumca i kamere. Nema recepta. Realnost nekako izađe iz toga, a vi samo treba da se potrudite da ne budete baš sjajni sa njom. Ono što mi volimo da vidimo jeste snaga i otpor koji glumci imaju u odnosu na kameru. Želimo da vidimo da oni neće samo „proći kroz sočivo“, već će se odupirati, čak i ćutati. To nam je uvek jedan od važnih tragova. Takođe, dođe trenutak kada glumac postaje potpuno prisutan, kada više ne stvara lik već je tu on sam kao da je go pred kamerom. Mi samo treba da pronađemo njen pravi ugao. Dakle, to je kombinacija prisutnosti glumca i same kamere, ali zapamtite – ovo nije pravilo.

Smatrate li sebe evropskim rediteljima?

ŽPD: Sada kada nad evropskim stvaralaštvom visi pretnja, osećamo se evropskijim više neko ikada pre. Krajem 2013. smo pokrenuli peticiju u kojoj smo naveli da se o „kulturnom izuzetku“ ne može pregovarati ne bismo li podstakli evropske šefove država da govore u prilog isključenja audiovizuelnih usluga iz pregovora između Evrope i SAD.

LD: Ako se ne štitimo više neće biti evropskog filma. Evropskom komesaru za ovu oblast rekli smo da će iskopati grob evropskoj kinematografiji ukoliko bude dozvoljen kulturni izuzetak u digitalnoj sferi, a on nam je odgovorio: „Mi nismo u Kini, ne možete imati takav zakon“. Naravno da možemo, iz poštovanja prema individualnim slobodama i moramo. Da bude jasno, mi nismo protiv američke kinematografije. Mi samo smatramo da moramo naći način na koji bismo mogli da nastavimo proizvodnju filmova u ovom delu sveta koji se zove Evropa.

Koproducenti su stali iza već dva filma Kena Louča uključujući i njegov „Ja, Danijel Blejk“?

Cela stvar u koprodukciji filmova i Kena Louča i Kristijana Mundžijua je zasnovana na odnosima poštovanja i prijateljstva i reditelja koji nas interesuju. Upravo smo otkrili novog producenta u Parizu i bićemo i koproducenti novog filma Sedrika Kana. Bez evropskih koprodukcija se ne može. Moramo pomagati jedni druge.

Snimate filmove svake dve-tri godine, šta radite u međuvremenu?

LD: Čitamo novine, gledamo i slušamo šta se dešava u svetu i o tome razgovaramo, taložimo ideje, nastavljamo da živimo i poput lešinara kružimo u potrazi za našom sledećom „žrtvom“, za pričom i likovima.

I onda ćete ponovo u Kan u kojem Tjeri Fremo voli za vas da kaže: „Oni su opet tu, a to je poput Nemačke u fudbalu, na kraju uvek pobede“ ?

ŽPD: Ha, ha! Pa videli ste nedavno da je Bajern izgubio!