Gorak istorijski zalogaj

Povodom teksta „Kada su studenti marširali”

U našoj kulturi je opštepoznata, ako ne i već izlizana uzrečica o tome kako istoriju pišu pobednici – naravno, pišu je subjektivno, navijački, interesno. Zato ozbiljni istoričari ne pridaju toliki značaj beleškama i svedočenjima učesnika prelomnih događaja, već uključuju tzv. istorijsku distancu, i oslanjaju se na izvore koji potiču od neutralnih, uravnoteženih i materijalno i politički nezainteresovanih svedoka i ocenjivača.

Ako smo u ovome saglasni, čitaoci „Politike“ moći će bez teškoća da pravilno svrstaju prilog Čedomira Antića, objavljen 22. novembra pod naslovom „Kada su studenti marširali“. Mladi istoričar Antić, istovremeno aktivni učesnik zbivanja na Beogradskom univerzitetu od pre dve decenije, nema povodom te godišnjice nikakvih dilema oko raznovrsnih uzroka, toka i posledica događaja koje vrednuje. Po njemu, „narod je ustao u času klonuća“, demonstracije naziva „beskrvnim Termopilima“, proteste bezrezervno krsti „miroljubivim, rodoljubivim, odlučnim“ i poentira zaključkom da je reč o „zavetu Otadžbine“.

Iz navedenih sintagmi jasno je da ovde ne može biti ni reči o hladnom, strogo naučnom, neutralnom i bezinteresnom ocenjivanju događaja u kojima je sam pisac učestvovao s ne baš nebitnom ulogom u organizaciji „Otpor“.

Istoričar Antić govori o rodoljublju u vezi s događajima koji su prvenstveno politički, vezani za otvorene političke ciljeve i interese (organizacija „Otpor“ ne krije te interese, čak se hvali metodama i alatima koje primenjuje kao izvozni proizvod i u drugim zemljama). I studenti prve godine istorije uče da u metodologiji političkih obračuna nema mnogo morala ni etike, kao što znaju da ne treba previše mahati otadžbinskim idealima u događajima čiju organizaciju snažno potpomaže inostrani faktor (dolarima, obučavanjem, logistikom). Iako ne sporim razloge za narodne proteste – onda, sada i uvek, ovde i drugde – ne možemo biti daltonisti pred prstom koji dolazi sa strane, i koji rado koristi stvarno nezadovoljstvo građana za organizovanje smene vlasti i instaliranje ekipa koje odgovaraju pre svega stranom interesu.

Kolega Antić (i ja sam istoričar, ali znatno stariji) nije nijednu rečenicu posvetio dubljoj analizi uzroka, toka i posledica protesta koje naziva spontanim; ne spominje uvođenje grubih sankcija od strane tog istog stranog faktora (jedan od ciljeva sankcija je masovno osiromašenje naroda i porast nezadovoljstva), ni kasnije bombardovanje i pomoć u organizaciji petooktobarskih zbivanja. A ni kasnije neskriveno bacanje u naručje onih snaga koje su uvele sankcije i opustošile Srbiju bombama s osiromašenim uranijumom.

Istoričar mora da dâ širu sliku, a dužan je da spomene i drukčije, suprotne poglede na događaje koje opisuje. U nekoliko knjiga se objektivnije i odgovornije tumače isti događaji. Jedna od njih je i studija Slobodana Antonića (izd. „Vukotić medija“), a druga bi mogla biti knjiga Milivoja Pavlovića „Ogledalo Dobrice Ćosića“ („Novosti“). Tamo se drukčije vidi i procenjuje spontanost demonstracija. Valjda nije sporno da je Ćosić odgovoran pisac i patriota; iako je s razlogom kritikovao Miloševićev režim, o događajima koje Čedomir Antić neumereno uzdiže, sudi veoma oštro: priznao je da su ga „otporaši“ prevarili, i da se distancirao od njih kad je video ko ih i s kakvom namerom (nespontano) finansira. Čak je za sebe kazao da je načinio „optimističku glupost“, i pokušao da se ispravi (što drugi „otporaši“ nikad ne čine). Iz njegovih dnevnika i izjava navodim, prema Pavlovićevoj knjizi, samo jednu rečenicu o gorkom razočaranju tokom i ishodom događaja koje Antić slavi i onih od 5. oktobra, a oni su u dubokoj vezi. Kaže Ćosić: „Ta politička bulumenta brzo je pokazala svoje pravo lice: vlastoljublje, koristoljublje, nepatriotizam, slugeranjstvo prema stranim silama.“ Na istom mestu Ćosić ocenjuje ministre prosvete i kulture koji su na tom populističkom talasu, nezavisno od narodne volje, došli na vlast: „Pa to su očajni mediokriteti! Ti ljudi govore same gluposti.“

Možda Ćosić preteruje, moguće je da uopšte nije u pravu, ali ne mogu istoričari da se ponašaju kao da ne postoje druga i drukčija viđenja. Uostalom, znam da postoje i druge knjige iz pera ozbiljnih ljudi (Kosta Čavoški, Nikola Milošević, Života Ivanović, Živadin Jovanović...) iz kojih se ne bi moglo tako olako zaključiti da je reč – kao što piše Antić – o „beskrvnim Termopilima“ i spontanom ustanku naroda.

Profesor univerziteta u penziji