Bitka za Evropu

Kad čitalac bude držao u rukama ovaj broj „Politike”, ne tako daleko, u Italiji i Austriji, neki drugi građani donosiće odluke čiji će značaj uveliko prevazići lokalne toponime. Italijani, naime, danas glasaju o ustavnim promenama, što je samo eufemizam za referendum o premijeru Mateu Renciju, što ovo glasanje u suštini predstavlja, dok će Austrijanci u isto vreme odlučivati da li će na čelo države dovesti ultradesničara, prvi put od 1945. Nije tajna da je Evropa u krizi. Serija udaraca koje je primila počela je (da navedemo samo najjače) ekonomskom krizom 2008, da bi Stari kontinent bio dodatno oslabljen nemirima u Ukrajini, a najozbiljnije ga je zaljuljala migrantska kriza. U takvom ranjivom stanju Evropu, odnosno njen najrazvijeniji deo, Evropsku uniju, jedna za drugom iznenadile su vesti o uspelom „bregzitu” i pobedi Donalda Trampa.

Cepanje zajedničkog tkiva koje drži kontinent na okupu lako se može podvesti pod parolu „Manje Evrope, više nacionalnih država”, koja je ovih dana naročito omiljena među onim političarima koji više ili manje namiguju desnici, a umesto političkog programa eksploatišu strah građana od stranaca (ponajviše migranata) i za sve nevolje krive briselsku birokratiju. Današnja glasanja u Italiji i Austriji zato najviše izgledaju kao nastavak populističkog trenda koji se već izvesno vreme valja kontinentom, ali i kao proba za odlučujuću bitku za Evropu koja će se odigrati dogodine. Sudbina Evropske unije kakvu poznajemo odlučivaće se 2017. i ne treba biti preterano pronicljiv pa zaključiti da će rezultati, kakvi god da budu, samo nastaviti započetu izmenu pejzaža zapadnog sveta na kakav smo navikli (ovim pitanjima redakcija se opširnije bavi u današnjoj Temi nedelje).

Naime, najjača osovina koja drži EU na okupu, ona između Berlina i Pariza, sledeće godine će biti stavljena na test građana na biralištima. Na proleće će biti izbori u Francuskoj, a već sada je jasno da će u Jelisejsku palatu ušetati desničarski predsednik. Ostaje samo dilema da li će to biti ultradesničarska kandidatkinja Marin le Pen ili nešto „umerenija” varijanta u liku Fransoa Fijona. Nemačka, pak, trenutno deluje kao najmanje verovatna zemlja za desničarski i posledično evroskeptični zaokret, naročito ako se ima u vidu da je četvrti mandat kancelarke Angele Merkel gotovo izvestan. Ispitivanja javnog mnjenja i kladionice najviše šansi da povedu Evropu daju dvojcu Fijona i Merkelove, ali ako se samo setimo promašenih prognoza za „bregzit” i američke izbore, očigledno treba ozbiljno računati i na faktor iznenađenja.

Svejedno, ni Francuska ni Nemačka, kao ni ostale zemlje EU, ne mogu biti spokojne. Uzrok je treći veliki igrač u evropskom bloku – Velika Britanija – čiji i dalje nedefinisani status samo iritira evropske lidere. Posle uspešnog referenduma o razvodu Ujedinjenog Kraljevstva od Unije, svi su očekivali da London napravi odlučnije korake u pravcu izlaska iz neželjenog partnerstva. No, ako izuzmemo poslovičnu ekstravaganciju Borisa Džonsona u odabiru sastanaka šefova diplomatija EU na koje će otići, a koje će preskočiti – ništa se nije promenilo. Famozni član 50 Lisabonskog ugovora koji je prvi korak ka istupanju iz EU još nije aktiviran, a kada će – ne zna se. Premda su u Briselu sve glasniji oni koji bi da taj proces poguraju, „kvaka” je u tome što se na član 50 može pozvati samo zemlja koja izlazi iz Unije. U ostrvskoj štampi u poslednje vreme sve češće provejavaju spekulacije da bi odluku o referendumu ipak trebalo preispitati, a na tom fonu je argumentacija nekadašnjih premijera Tonija Blera i Džona Mejdžora. Nedavno „procurele” beleške sa sastanka ostrvskih zvaničnika pokazuju da se kao najbolje rešenje za „bregzit” navodi britanski idiom koji bi najbolje odgovarao našem ekvivalentu – „i jare i pare”. Vlada Tereze Mej se, istina, ogradila od takvih spekulacija i još jednom ponovila da „bregzit” znači „bregzit”. Ipak, hibridni položaj u kojem je Britanija jednom nogom u EU dok preko ramena motri hoće li se ukazati neka bolja mogućnost, daleko je od lagodnog za evropske lidere koji agituju da se se situacija što pre istera na čistac.

Posmatrajući ovakvu dvostruku igru Londona, teško je ne setiti se sličnog manevra kojim je Dejvid Kameron od Donalda Tuska pokušao da iznudi dodatne ustupke kao zalog da se ne ide na referendum o napuštanju Unije. Ukratko, britanski premijer je prošle godine od predsednika Evropskog saveta tražio reformu britanskog članstva u EU, čija bi suština mogla da bude „ostajemo, ali pod našim uslovima”. Pojedini domaći analitičari prepoznali su u Kameronovom paketu paralelu sa SFRJ, tačnije jugoslovenskom ustavnom reformom iz 1974, kada su tadašnje federalne jedinice jačale kao republike u okviru labave zajednice.

I upravo je to scenario koji Brisel po svaku cenu nastoji da izbegne. Ipak, duh vremena se menja i biće potrebno mnogo mudrosti i političke veštine da se uđe u pravi voz. Ovo podjednako važi, kako za budućnost zajedničkog evropskog projekta, tako i za odnos Srbije prema njemu. Znatan deo ovdašnje javnosti, zbog šumova na domaćim i međunarodnim vezama, još nije odgovorio na zagonetku šta je nama Evropa. Negde u kakofoniji priča o otvaranju i zatvaranju poglavlja, kao i u svoj birokratskoj zbrci koja ovaj diskurs prati, zagubila se suština onoga što se naziva evropskim integracijama. Nisu to ni izdašne donacije bez kojih bi, prema priznanju političara, država kolabirala, niti je to trka u popunjavanju upitnika koje je osmislio neki briselski birokrata. Evropska unija je, uz sve svoje mane i defekte, model koji okuplja moderne i uređene države, koje baštine visoke standarde, od ograničenja i podele vlasti, do zaštite životne sredine i ljudskih prava. Suština procesa integracija zato ne sme biti „ulazak” u Uniju kao takvu. To je potpuno sporedno. Važno je zemlju što je moguće više približiti evropskim standardima u svim oblastima života, zbog sopstvenog interesa. Zato su, kad govorimo o budućnosti EU, ulozi poprilično veliki i kad je u pitanju Balkan. Smer u kojem se bude kretao ceo kontinent bez sumnje će odlučujuće uticati na trasiranje puta kojim će se uputiti i naš region.

Ako ovoj skici za portret raskrsnice na kojoj se našla Evropa dodamo i činjenicu da su za sledeću godinu zakazani izbori i u Holandiji (sondaže javnog mnjenja ukazuju na veliku popularnost neskrivenog ksenofoba i evroskeptika Gerta Vildersa), zlokobnu pretnju Turske da joj malo fali pa da na Stari kontinent pošalje milione izbeglica, zatim zamrznuti konflikt u Ukrajini, kao i još nedovršene procese demokratizacije na Balkanu – sasvim je jasno da je ravno naučnoj fantastici očekivati da se sve prepreke prebrode bez ogrebotine. Zapravo, dosta utemeljenija bila bi nada da ožiljci ne budu preduboki.