Битка за Европу

Кад читалац буде држао у рукама овај број „Политике”, не тако далеко, у Италији и Аустрији, неки други грађани доносиће одлуке чији ће значај увелико превазићи локалне топониме. Италијани, наиме, данас гласају о уставним променама, што је само еуфемизам за референдум о премијеру Матеу Ренцију, што ово гласање у суштини представља, док ће Аустријанци у исто време одлучивати да ли ће на чело државе довести ултрадесничара, први пут од 1945. Није тајна да је Европа у кризи. Серија удараца које је примила почела је (да наведемо само најјаче) економском кризом 2008, да би Стари континент био додатно ослабљен немирима у Украјини, а најозбиљније га је заљуљала мигрантска криза. У таквом рањивом стању Европу, односно њен најразвијенији део, Европску унију, једна за другом изненадиле су вести о успелом „брегзиту” и победи Доналда Трампа.

Цепање заједничког ткива које држи континент на окупу лако се може подвести под паролу „Мање Европе, више националних држава”, која је ових дана нарочито омиљена међу оним политичарима који више или мање намигују десници, а уместо политичког програма експлоатишу страх грађана од странаца (понајвише миграната) и за све невоље криве бриселску бирократију. Данашња гласања у Италији и Аустрији зато највише изгледају као наставак популистичког тренда који се већ извесно време ваља континентом, али и као проба за одлучујућу битку за Европу која ће се одиграти догодине. Судбина Европске уније какву познајемо одлучиваће се 2017. и не треба бити претерано проницљив па закључити да ће резултати, какви год да буду, само наставити започету измену пејзажа западног света на какав смо навикли (овим питањима редакција се опширније бави у данашњој Теми недеље).

Наиме, најјача осовина која држи ЕУ на окупу, она између Берлина и Париза, следеће године ће бити стављена на тест грађана на биралиштима. На пролеће ће бити избори у Француској, а већ сада је јасно да ће у Јелисејску палату ушетати десничарски председник. Остаје само дилема да ли ће то бити ултрадесничарска кандидаткиња Марин ле Пен или нешто „умеренија” варијанта у лику Франсоа Фијона. Немачка, пак, тренутно делује као најмање вероватна земља за десничарски и последично евроскептични заокрет, нарочито ако се има у виду да је четврти мандат канцеларке Ангеле Меркел готово известан. Испитивања јавног мњења и кладионице највише шанси да поведу Европу дају двојцу Фијона и Меркелове, али ако се само сетимо промашених прогноза за „брегзит” и америчке изборе, очигледно треба озбиљно рачунати и на фактор изненађења.

Свеједно, ни Француска ни Немачка, као ни остале земље ЕУ, не могу бити спокојне. Узрок је трећи велики играч у европском блоку – Велика Британија – чији и даље недефинисани статус само иритира европске лидере. После успешног референдума о разводу Уједињеног Краљевства од Уније, сви су очекивали да Лондон направи одлучније кораке у правцу изласка из нежељеног партнерства. Но, ако изузмемо пословичну екстраваганцију Бориса Џонсона у одабиру састанака шефова дипломатија ЕУ на које ће отићи, а које ће прескочити – ништа се није променило. Фамозни члан 50 Лисабонског уговора који је први корак ка иступању из ЕУ још није активиран, а када ће – не зна се. Премда су у Бриселу све гласнији они који би да тај процес погурају, „квака” је у томе што се на члан 50 може позвати само земља која излази из Уније. У острвској штампи у последње време све чешће провејавају спекулације да би одлуку о референдуму ипак требало преиспитати, а на том фону је аргументација некадашњих премијера Тонија Блера и Џона Мејџора. Недавно „процуреле” белешке са састанка острвских званичника показују да се као најбоље решење за „брегзит” наводи британски идиом који би најбоље одговарао нашем еквиваленту – „и јаре и паре”. Влада Терезе Меј се, истина, оградила од таквих спекулација и још једном поновила да „брегзит” значи „брегзит”. Ипак, хибридни положај у којем је Британија једном ногом у ЕУ док преко рамена мотри хоће ли се указати нека боља могућност, далеко је од лагодног за европске лидере који агитују да се се ситуација што пре истера на чистац.

Посматрајући овакву двоструку игру Лондона, тешко је не сетити се сличног маневра којим је Дејвид Камерон од Доналда Туска покушао да изнуди додатне уступке као залог да се не иде на референдум о напуштању Уније. Укратко, британски премијер је прошле године од председника Европског савета тражио реформу британског чланства у ЕУ, чија би суштина могла да буде „остајемо, али под нашим условима”. Поједини домаћи аналитичари препознали су у Камероновом пакету паралелу са СФРЈ, тачније југословенском уставном реформом из 1974, када су тадашње федералне јединице јачале као републике у оквиру лабаве заједнице.

И управо је то сценарио који Брисел по сваку цену настоји да избегне. Ипак, дух времена се мења и биће потребно много мудрости и политичке вештине да се уђе у прави воз. Ово подједнако важи, како за будућност заједничког европског пројекта, тако и за однос Србије према њему. Знатан део овдашње јавности, због шумова на домаћим и међународним везама, још није одговорио на загонетку шта је нама Европа. Негде у какофонији прича о отварању и затварању поглавља, као и у свој бирократској збрци која овај дискурс прати, загубила се суштина онога што се назива европским интеграцијама. Нису то ни издашне донације без којих би, према признању политичара, држава колабирала, нити је то трка у попуњавању упитника које је осмислио неки бриселски бирократа. Европска унија је, уз све своје мане и дефекте, модел који окупља модерне и уређене државе, које баштине високе стандарде, од ограничења и поделе власти, до заштите животне средине и људских права. Суштина процеса интеграција зато не сме бити „улазак” у Унију као такву. То је потпуно споредно. Важно је земљу што је могуће више приближити европским стандардима у свим областима живота, због сопственог интереса. Зато су, кад говоримо о будућности ЕУ, улози поприлично велики и кад је у питању Балкан. Смер у којем се буде кретао цео континент без сумње ће одлучујуће утицати на трасирање пута којим ће се упутити и наш регион.

Ако овој скици за портрет раскрснице на којој се нашла Европа додамо и чињеницу да су за следећу годину заказани избори и у Холандији (сондаже јавног мњења указују на велику популарност нескривеног ксенофоба и евроскептика Герта Вилдерса), злокобну претњу Турске да јој мало фали па да на Стари континент пошаље милионе избеглица, затим замрзнути конфликт у Украјини, као и још недовршене процесе демократизације на Балкану – сасвим је јасно да је равно научној фантастици очекивати да се све препреке преброде без огреботине. Заправо, доста утемељенија била би нада да ожиљци не буду предубоки.