Kamen

U dva navrata sam uzalud potrošio po godinu dana života (skoro sam pisao o uzaludnosti napora kao važnom dramskom elementu), prikupljajući građu za moj nikada realizovani projekat „Goli otok“. Prvi put sam pokušao da film o najvećoj posleratnoj drami na tlu nekadašnje Jugoslavije realizujem još davne 1992. Međutim, kako je raspad moje bivše domovine bio u toku, a rat već zahvatio Hrvatsku i Bosnu, u onome što je preostalo od teritorije na kojoj sam živeo (zvalo se to tada Srbija i Crna Gora) nije bilo nijednog ostrva koje bi ličilo na taj zloglasni koncentracioni logor. Drugi put sam pokušao 2013, razgovarajući sa preostalim golootočanima i prikupivši još jednu gomilu potresnih podataka sa kojima, ispostavilo se, nisam mogao ništa da uradim. Tako sam po drugi put odustao od mog životnog projekta, shvativši da u ovoj zemlji (ovoga puta je to Srbija) ta tema više nikog ne zanima.

Možda bih nekako i uspeo da potisnem sve te užase kojima sam u dva navrata bio ispunjen da pre neki dan nisam prošao pored bivšeg Saveznog SUP-a u Ulici knez Miloša. Od te hladne kamene zgradurine nije ostalo ništa, srušena je za nekoliko dana oslobađajući teren za još jedan tržni centar, prepun firmiranih prodavnica, restorana brze hrane, banaka i kockarnica, ili već nečim sličnim. A onda mi je kroz glavu prošao podatak, koji mi je saopštio jedan od tih nesrećnika, da je kamen, od koga je načinjena glavna policijska građevina u Jugoslaviji, donošen baš sa Golog otoka, kao poklon tamošnjih sužanja svojim zlotvorima. Svaka od tih kamenica bila je isklesana iznemoglim rukama robijaša i u sebi je nosila poruku ispisanu krvlju.

Kamen je, zapravo, bio sinonim za Goli. Pre svega, glavna tamošnja delatnost sastojala se u drobljenju kamenih gromada, prenošenja tucanika na drugi kraj ostrva i bacanja u more. Dakle, užasno težak i stravično besmislen posao obavljali su zatočenici gulaga kakvog ni u SSSR-u nije bilo u Staljinovo vreme. Kamen je bio i jedino okruženje logoraša. Kao što samo ime kaže, Goli otok je bio totalno pust, izložen strašnim vetrovima, zimama koje su ujedale i neizdrživim žegama leti. Vode nije bilo i ona je donošena i deljena selektivno, cinkarošima pre svih.

Posmatran iz vazduha, Goli otok liči na kamen bačen nasumice u more. Izgleda da je, zbog kvaliteta mermera pogodnog za skulpture, tu lokaciju za logor predložio vajar Antun Augustinčić. Doduše, kada sam pre tri godine, prešavši sa Krka trajektom na Lošinj, a odatle iznajmljenim čamcem, po velikoj buri stigao na Goli otok, iznenadila me je lepa borova šuma u sred tog krša. Starac, koji mi je bio vodič na tom najčudnijem putovanju u mome životu, rekao mi je kako su logoraši dobijali po jednu sadnicu, koju bi zasadili, a onda po ceo dan, u stavu mirno, stajali iznad nje da je ne bi sunce spržilo. Svaki bor predstavlja uspomenu na jednog čoveka, kome se ne zna ni ime, ni sudbina.

O tome bih, dakako, mogao da pričam danima, ali neću jer se ipak nadam da ću, nekim čudom, jednoga dana ipak snimiti taj film. Gledajući, međutim, taj golootočki kamen kako se pretvara u prah pod bagerima i drobilicama u Ulici kneza Miloša, pomislio sam kako se ista stvar događa i sa našim pamćenjem: drobimo ga u pesak da bi ga potom istovarili na nekoj deponiji. Zaboravljamo važne stvari, rušimo uspomene, brišemo prošlost. Najbolji primer je baš ova zloglasna zgrada koja bi, da je sačuvana, bila odličan prostor za neki muzej, možda baš o Golom otoku. To bi bilo važno, ne zbog osude jednih i lamenta nad drugima, već zbog upozorenja onima koji dolaze na šta je čovek spreman da učini drugom čoveku, iz ovih ili onih razloga. Ili Staro sajmište, koje je, pored toga što predstavlja arhitektonsku vrednost samo po sebi, takođe prostor na kome je nekada hiljade nedužnih ljudi stradalo od fašista. Danas to mesto služi kao magacinski prostor okružen divljim deponijama.

Na drugoj strani, rađa se „Knez Mihailova na vodi“, kako bi se mogao nazvati monstrum koji napreduje u srcu starog dela grada, pored i iznad Biblioteke grada Beograda. Širi se kao tumor među oronulim kućama koje predstavljaju kulturnu baštinu, prošlost ovog naselja starog nekoliko milenijuma. Nezgrapna, pretenciozna, agresivna građevina kao da preti onome što je suština Beograda, skladu njegovih ulica prosečenih u osamnaestom i devetnaestom veku, čim je taj grad kročio van Kalemegdanske tvrđave. Neko je sada smislio da u sred istorijskog jezgra napravi tržni centar, još veći i besmisleniji nego oni sagrađeni na ledinama Novog Beograda. Još uvek mi nije jasno kako se neki od naših urbanista nije pojavilo ispred tog gradilišta i zapretio da će se spaliti!

Ali, ne vredi… Počelo je to sa „Beogradom na vodi“. To nasilje, bezočno silovanje grada. Dovoljno je da neko iz vlasti kaže kako će to „biti jako lepo“, pa da počne rušenje i nebulozna gradnja raznih malignih građevina. Niko ne pita ljude koji tu žive kako će im biti, da li im se sviđaju planovi oholih vlastodržaca kojima je jedini smisao korist koji će iz cele operacije izvući. Niko se ne pita šta će ostati nama kada oni jednog dana odu sa vlasti. Te nakaze će i dalje decenijama stajati tu, nadživeće nas, a naša deca će rasti u nehumanoj sredini, tj. u jednom ružnom gradu, kako se o Beogradu izvoleo izraziti najveći arhitekata svih vremena Korbizje.

Reditelj