Moja kuća u Ulcinju postaće podmornica

16. MARAKEŠ
Marakeš – Slavni ruski filmski reditelj Pavel Lungin, autor filmova „Taksi bluz”, kultnog „Ostrva”, „Cara” i najnovijeg – „Pikove dame”, prošle godine je bio predsednik žirija beogradskog Festa, dok se na 16. Marakeš festivalu našao u ulozi profesora filma koji je u prepunoj dvorani „Ambasador” održao izuzetno zanimljivu majstorsku radionicu i sa svojim brojnim ruskim kolegama učestvovao u omaž programu posvećenom bogatoj ruskoj kinematografiji.

 U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku”, Pavel Lungin govori o svojoj zemlji kao o još uvek „mladoj devojci”, o kulturi kao o esenciji života i međusobnog razumevanja i novom filmu sa kojim dokazuje da su klasici još uvek živi...

Imate još uvek onu kuću u Crnoj Gori?

Da, imam, u Ulcinju.

Crna Gora će uskoro postati NATO zemlja, šta će biti sa vašom kućom u tom slučaju?

U tom slučaju će moja kuća postati podmornica. Ko sam ja da mislim o crnogorskoj odluci da se pridruži NATO alijansi. U svakom slučaju, dobro je što sam u Rusiji zaštićen ruskim oružjem, a u Crnoj Gori NATO oružjem. Imaću sreću da budem dvostruko zaštićen.

Često kažete da je kultura esencija života, mislite li još uvek da je tako, s obzirom da smo danas uglavnom okruženi kulturom ratovanja?

Sećanja su esencija života, a kultura je najvažniji deo ljudskih sećanja. Sada imamo kontrodiktorna kretanja. S jedne strane, imamo internet koji pospešuje naša sećanja, sadrži sve i svašta, ali isečeno na sitne komadiće. S druge strane, internet može da bude i samoubistven. Mislim da danas živimo u nekoj vrsti mutacije kulture i ne razumemo sami sebe, niti šta će biti s nama.

Živimo li danas u nekoj vrsti eksperimenta?

Da. Sve je ovo neka vrsta eksperimenta u kojem smo mi pokusni kunići. Ono što je najvažnije jeste da ne smemo da dozvolimo da se zaboravi da je kultura jedini način da razumemo jedni druge. Pre se smatralo da je međusobno razumevanje moguće zahvaljujući religiji, ali pošto se to pokazalo nemogućim kultura je ostala kao jedino sredstvo suštinskog ljudskog razumevanja i zajedničkog života.

Zajedničke kulturne vrednosti čine da nismo sami, ali se danas ipak događa da zapadni vetrovi žele da stvore od Rusije izolovano, usamljeno ostrvo?

Čujte, na izvestan način i sama Rusija želi da bude neka vrsta izolovanog ostrva. To je veoma komplikovano. S jedne strane, Rusija bi volela da bude poput mlade devojke koja zna da bi htela da ima verenika, a u isto vreme tvrdi kako joj verenik nije potreban, već bi bilo bolje da ide u manastir, a možda i ne bi... Femka se. Ne treba zaboraviti ni to da Rusija duševno sebe smatra veoma mladom zemljom.

Ali, više nije tako mlada?

Naravno, ali se ipak ponaša kao mlada zemlja. Mislim da današnja Rusija doživljava Sovjetski Savez i Carsku Rusiju više kao majku i baku, a devojka je još uvek mlada, sa svim kompleksima tipičnim za mlade devojke.

Baš ste strogi?

Ma, ne, mislim da nije loše biti mlad. No, ne zaboravite, mi smo tek prošli kroz Hladni rat, od pedesetih godina prošlog veka pa naovamo i još uvek prolazimo kroz tranzicioni period.

Ruska umetnost je oduvek bila velika, ruski film važan, šta vi mislite o ovako velikom omažu ruskoj kinematografiji u Marakešu?

Veoma sam počastvovan time i ovde su prisutni umetnici različitih generacija. Počastvovan sam i time što sam uz Pola Hagisa, Pola Verhovena i ja ovde održao izuzetno posećenu master klasu i što se moji filmovi „Taksi bluz” i „Ostrvo” prikazuju u okviru omaž programa ruskom filmu.

Imate i novi film – „Pikovu damu”, rađen prema Puškinovoj pripovetki, ali i prema operi Čajkovskog ?

Da i srećan sam što je već pred ruskom publikom.

Niste čekali da ga prvo premijerno prikažete na nekom važnom festivalu?

Bio sam ga ponudio Veneciji, ali su ga oni iz njima znanih razloga odbili. Nisam želeo da čekam, već sam ga pustio u bioskope. Kritika ga voli, možda više nego publika.

Šta Puškinovog Hermana danas čini relevantnim u savremenom ruskom društvu, ali i ostatku sveta?

Po meni, Herman je uvek savremen. Ne veruje u pravdu, nauku ili karijeru. Ne veruje ni u šta, osim da neko može biti srećan u kockanju sa srećom. Iz lika Hermana porasli su mnogi drugi likovi iz ruske književnosti, Raskoljnikov i mnogi drugi pobunjenici koji su istovremeno želeli i da promene i da osvoje svet. Želeo sam da ovaj film bude istovremeno i triler i opera u kojoj životna priča evoluira iz duetskih arija.

Filmom poručujete da su klasici još uvek živi?

Da! Klasici su živi, oni su moderni, blizu nas i nisu samo dostupni akademicima. Oni su još uvek očaravajući i još uvek uz njih možete da plačete. Uz to, ogromna je i snaga muzike Čajkovskog koja je u operi „Pikova dama” tako psihodelična da me je terala da poludim.