Ja u Hirošimu, ti u Perl Harbor

Sedam meseci nakon što je Barak Obama postao prvi američki predsednik koji je posetio Hirošimu, Šinzo Abe će postati prvi japanski premijer koji je posetio Perl Harbor.

Prvi čovek vlade u Tokiju obrešće se krajem meseca na mestu koje su Japanci bombardovali 7. decembra 1941. ubijajući 2.400 američkih vojnika i civila, što je bio okidač za američki ulazak u Drugi svetski rat. Obama je napravio prvi korak i otišao u istorijski obilazak Hirošime (iako se nije zvanično izvinio za atomske napade) pa Abe sada uzvraća posetu i pokazuje da ceni gest odlazećeg američkog predsednika. Međutim, japanski premijer odlaskom na Havaje pokazuje da i te kako misli i na saradnju sa budućim šefom Bele kuće. Japan i druge azijske zemlje na sve načine pokušavaju da dopru do Donalda Trampa, da ga ubede da odustane od izolacionizma ili trgovinskog rata ili da ga makar ne naljute oštrom reakcijom na njegove bombastične izjave.

Abe se sastao sa Trampom u Njujorku samo nekoliko dana posle izbora u SAD. Brojni azijski lideri telefonom su zvali pobednika da mu čestitaju na trijumfu. Japan i Južna Koreja žele da Amerika ostavi trupe na njihovim teritorijama i zaštiti ih u okviru američkog nuklearnog kišobrana. Njujorški magnat je u kampanji obećao da će povući vojsku iz ovih zemalja ako one ne odvoje više novca za američke zaštitnike, što je bila jedna od tačaka njegove izolacionističke spoljne politike oličene u sloganu da je „Amerika na prvom mestu”.

Obama je tvrdio da Azija treba da bude centar spoljne politike Vašingtona. Njegovi partneri sa Istoka voleli bi da čuju isto i od Trampa. Smatraju da američko prisustvo u Pacifiku jamči da Kina neće ostvariti veći uticaj nego što oni žele i da Severna Koreja neće preterano eksperimentisati sa nuklearnim oružjem. I filipinski predsednik koji je psovao Obamu i tražio povlačenje trupa SAD sa filipinske teritorije sada ne samo da ne pominje povlačenje nego za specijalnog izaslanika Manile u SAD postavlja nikog drugog do Trampovog poslovnog partnera.

Među azijskim liderima koji su „stajali u redu” da razgovaraju sa milijarderom je i predsednica Tajvana, što je najavilo prve probleme u odnosima između SAD i Kine.

Peking smatra Tajvan svojom teritorijom, i to je primao k znanju svaki šef Bele kuće u poslednjih 37 godina, odbijajući da se sretne ili razgovara sa tajvanskim kolegom. Ispostavilo se da Trampovo „halo” nije bio diplomatski gaf, kao što su mnogi mislili, već rezultat višemesečnog lobiranja tajvanske vlade. Kako je javio „Politiko”, Tajpej je angažovao lobističku firmu bivšeg republikanskog senatora Boba Dola koji je mesecima ugovarao razgovor. Tramp je prihvatanje poziva objasnio činjenicom da je Tajvan kupac američkog oružja u vrednosti od nekoliko milijardi dolara, ali je Tajpej po svemu sudeći došao do sledećeg predsednika SAD jer je lobirao za taj poziv još od pre nekoliko meseci kada se činilo da konzervativac ima daleko manje izglede od Hilari Klinton.

Kina se usprotivila ovom „telefoniranju”, ali ni izbliza onako snažno kako bi se moglo očekivati od zemlje koju je Tramp uzeo na zub još u kampanji. Samo je primetila da je  razgovor verovatno posledica Trampovog neiskustva u spoljnoj politici, a pokazala je i krajnje suzdržanu reakciju i na njegove najave da će joj nametnuti carinu od 45 odsto.

On smatra da Kina obara cenu svoje valute što dovodi do toga jeftina kineska roba preplavljuje SAD i dovodi do zatvaranja američkih fabrika i radnih mesta, čineći povrh svega proizvode „mejd in Amerika” još skupljim za kinesko tržište. Ako on ostvari naum da na uvoz kineske robe nametne tarife od 45 odsto, to će verovatno dovesti do trgovinskog rata u kojem će obe zemlje povisiti carine i kvote za uvoz.

Dok bi na taj način zaštitio pojedine domaće kompanije, Tramp bi, upozoravaju brojni stručnjaci i mediji, naštetio brojnim drugim sektorima američke ekonomije. Kinezi bi svakako na početku osetili veliki udarac jer je ogromno i bogato američko tržište jedan od zamajaca kineske privrede, piše „Blumberg” i ocenjuje da bi Peking odmah odgovorio protivmerama i uvoz američkih proizvoda opteretio većim porezom. „Ford” i „Boing”, na primer, bili bi  na kineskom tržištu zamenjeni „Mercedesom” i „Erbasom”, što bi dovelo do gubitka radnih mesta u SAD, upravo do onoga što Tramp želi da izbegne. Proizvodi koje su Amerikanci do juče kupovali bez razmišljanja odjednom će postati skupi bez obzira da li je reč o skupoj domaćoj ili tarifiranoj kineskoj robi, navode pojedini ekonomisti tvrdeći da ni carine ni kazne za kompanije koje sele proizvodnju u Kinu ne bi vratile poslove u SAD. Kako piše „Voks”, ne da se ti industrijski poslovi više nikada neće vratiti kući u SAD, već se iseljavaju i iz Kine, i to u jugoistočnu Aziju gde je radna snaga još jeftinija. Uostalom, moglo bi da se desi i da pristupačna roba iz tog dela sveta na tržištu SAD zameni kinesku oporezivanu robu, što opet ništa ne znači za američke proizvađače.

Zvanični Peking je na Trampove najave odgovorio da im je saradnja u zajedničkom interesu, dok su kineski državni mediji otvoreno poručili da bi Bela kuća onda sigurno mogla da očekuje „milo za drago”. Sledeći stanar Bele kuće vrlo brzo će uvideti da se odnosi sa značajnim zemljama često svode upravo na princip „dam ti, daš mi” ili na „oko za oko, zub za zub”. Ili se poklonite žrtvama u Perl Harboru posle polaganja venaca u Hirošimi ili na tarife od 45 odsto dobijate carinu od 60.