Reforma koja je pojela svoju decu

Godinu dana od kada je privatizacija završena a država proterana iz medija, čini se da novinari sa sve više nostalgije žale za vremenima državnog intervencionizma u sferi informisanja. Posle medijskih reformi novinari su siromašniji, a umesto da proizvode vesti bacili su se na pisanje medijskih projekata. Iako odavno njihovi prohodi ne zavise od kvaliteta tekstova, poslednje dve godine su sve više skopčani s umećem da popune formulare za učešće u projektima za njihovo sufinansiranje. A ni to novostečeno znanje u ovom birokratizovanom novinarskom žanru nije garancije da će novac i dobiti.

Iako država sada ne uliva direktno novac u medijske kase, gradovi i opštine sve češće nalazi izgovore da ne izdvoje novac za „javni interes u sferi informisanja”. Tamo gde to ipak učine, preko komisija za dodelu sredstava, i dalje nalaze načina kako da novinare delimično nahrane i – kontrolišu. Dobra namera zakonodavca pretvorila se u masku iza koje lokalne vlasti i dalje drže novinare na kratkom lancu.

„Postoje dva problema kada govorimo o projektnom sufinansiranju medija. Prvi je drastično ukraćivanje novca od strane lokalnih samouprava nakon povlačenja iz medija, a drugi je izbor nestručnih članova u komisiju za dodelu sredstava kako bi se taj sitan novac dodelio medijima koji su po njihovoj volji”, ističe generalni sekretar Udruženja novinara Srbije (UNS) Nino Brajović.

„Politikin” sagovornik ističe da je epilog prošlogodišnje privatizacije pokazao da su novinari postali najveće žrtve reformi, veće od penzionera, prosvetara i zdravstvenih radnika. Revolucionarna strategija o medijima gotovo da je pojela svoju decu. Ova privatizacije, u koju se krenulo kako bi se 73 medijske kuće oslobodile uticaja države, nije protekla ništa bolje nego prethodna runda tokom koje su pogašene mnoge novinske i radijske kuće iz unutrašnjosti.

Agencija za privatizaciju uputila je poziv za kupovinu njih 50, a nove vlasnike dobile su 33 medijske kuće, 19 njih je ugašeno, a 16 je dobilo ili još čekaju rešenje o prenosu kapitala na osnovu čega će radnici postati i vlasnici. Oko 1.100 medijskih radnika ostalo je bez posla.

Oni koji su sačuvali parče hleba s nostalgijom se prisećaju podatka iz 2011. kada je petina lokalnih samouprava, dakle njih 32, izdvojila za medije više od 848 miliona dinara. Procene novinarskih udruženja pokazuju da su te godine mediji dobili ukupno oko četiri milijarde dinara. A poslednje dve godine 166 opština i gradova izdvojilo je tek oko dve milijarde dinara za projektno sufinansiranje.

„Povlačenjem iz medija, država je povukla i novac koji je do tada davala svojim informativnim kućama. UNS je od samog početka pokazao zebnju da će se to dogoditi i upravo zbog toga nismo podržali set medijskih zakona koji nije davao nikakve garancije da će država odvajati određenu sumu za njihovo finansiranje”, podseća Brajović.

Najdrastičniji primer je opština Kragujevac koja je 2011. na medije potrošila više od 73 miliona dinara, a ove godine nije dala ni dinar. Tek malo bolja situacija je u Jagodina gde je za medije pre pet godina izdvojeno više od 52 miliona dinara, a ove godine 7.200.000. Ni glavni grad nije za primer. Tek pre nekoliko dana podelio je 90 miliona dinara medijima, što je polovina sume koju je ranije dobijao samo Studio B.

Oni koji se drže stanovišta da država ne treba da izdvaja novac za medije, izgleda da zaboravljaju da je i prinudna dijeta način da se utiče na novinarsku slobodu. One koji tvrde kako „nigde u uređenom svetu država ne izdržava medije” demantuje podatak da, recimo, u Finskoj država kroz subvencije izdvaja 103 evra po stanovniku. Razlika između nas i „uređenog sveta” nije u tome što država ne daje novac za medije, već u tome što postoji dobro izgrađen sistem.

Skoro nijedan medij s novim vlasnikom nije doživeo preporod, pa se kao najveći uspeh smatra to što su te informativne kuće opstale.

Brajović kao svetli primer izdvaja Radio Kulu koji je opstao uprkos teškoćama koje su mu donele čari medijske reforme. Posle prve neuspešne privatizacije, radnici su uspeli da otplate dugove koje je iza sebe ostavio neodgovorni vlasnik, a onda su pronašli novog gazdu. Zajedničkim snagama uspeli su da sačuvaju radna mesta, ali i da povećaju obim posla.

Nažalost, priča iz drugih krajeva Srbije uglavnom je mnogo drugačija. Bez lokalnih medija ostale su mnoge opštine i gradovi. Kragujevac, grad koji se smatra kolevkom srpske štampe, nije preživeo Radoicu Milosavljevića, kontroverznog kruševačkog biznismena koji je među osam državnih medija pazario i RTV Kragujevac. Kada je RTK prošle nedelje zbog dugovanja prestao da emituje program ovaj grad je ostao bez ijedne televizije. Pre toga, takođe zbog dugova, signal je ugašen kragujevačkoj televiziji Kanal 9.

Milosavljević, vlasnik fabrike za proizvodnju plastične ambalaže, nije jedini kupac koji je došao iz biznis sfere koja nema dodira s medijskim poslom. List „Pančevac” kupio je vlasnik auto-servisa „Zoki” Zoran Peševski. Na avanturiste u medijskom biznisu javnost nikada nije gledala blagonaklono, sumnjajući da je reč o ljudima u čijoj senci stoje tuđ novca i interes.

Ako je nešto za pohvalu u ovoj medijskoj reformi, onda je to mogućnost da radnici postanu gazde svojih medija. Ova opcija prvi put je omogućena prošlogodišnjom privatizacijom, a primeri uspešnog gazdovanja su RTV Bor i RTV Vranje, televizije koje su se od samog početka borile da budu privatizovane na ovaj način.

Ostale su nerešene sudbine dve velike medijske kuće za koje nije bilo zainteresovanih kupaca, novosadskog „Dnevnika AD” i Tanjuga. Dok prvi čekaju rešenje o besplatnom prenosu kapitala na zaposlene, status novinske agencije, kako je najavio resorni ministar Vladan Vukosavljević, rešavaće se kroz novu medijsku strategiju. Ministar bi tako mogao da uđe u istoriju srpskog žurnalizma. Bila bi to prva medijska strategija koja je neki medij spasla.