Bez neprijatelja nema ni putokaza

Matadorova pelerina služi da bi navela razjarenog bika da pojuri za njom – i da krene u pogrešnom pravcu. To je metafora koju je Stivn Holms (Stephen Holmes) izabrao za naslov svoje knjige o surovom terorističkom napadu od 11. septembra 2001. godine i o (bezobzirnoj) američkoj reakciji na taj napad. Stivn Holms je jedan od najpoznatijih savremenih američkih politikologa. Doktorirao je na Jelu, predavao je na Jelu, na Harvardu, na Prinstonu i Čikagu, bio je rukovodilac Instituta za ustavnu i zakonodavnu politiku u Budimpešti. Trenutno je profesor na Univerzitetu Njujork i direktor Centra za pravo i bezbednost na tom univerzitetu.

Spada među one američke autore koji smatraju da Amerika danas nije manje interesantno poprište za kritičko mišljenje nego što su "zemlje tranzicije". Mnoga poglavlja "Matadorove pelerine" su prerađeni članci objavljeni između 2001. i 2006. godine. To je takođe podatak koji je osnova za određeno svrstavanje. Holms spada među one koji su o besmislenosti rata u Iraku pisali i pre nego što su to počeli da shvataju i oni koji na stvarnost gledaju kroz teško zamagljene patriotske naočari.

Islamski ekstremizam

Knjiga donosi jednu zaista zanimljivu, intelektualno svežu, pronicljivu – ponegde i surovu – analizu samog napada od 11. septembra 2001, raznih objašnjenja tog napada, te ideja koje su se rodile i koje su našle izgovor u tom napadu. Dosta je pažnje posvećeno i raznim autorskim komentarima, štampi i drugim osloncima javnog mnjenja.

"Matadorova pelerina" je podeljena na četiri i odeljka i 13 poglavlja. Navešću, primera radi, nekoliko karakterističnih naslova poglavlja: Zašto vojna superiornost stvara iluzije (2); Kako je rat izgubljen (3), U potrazi za novim neprijateljem nakon hladnog rata (6), Intifada neokonzervativaca (9), Kletva unilateralizma (11) Ratujući bezakonjem protiv bezakonja (12). U svom uvodu, Holms citira Hantingtona (Huntington) koji je rekao da bi se unutrašnja disciplina i globalni autoritet Amerike mogli izgubiti ako se ne bi našao novi neprijatelj koji bi zamenio mesto upražnjeno odlaskom Sovjetskog Saveza sa scene.

Holms ukazuje na "duboku psihološku potrebu konfrontacije sa malignim globalnim neprijateljem" i smatra da je predstava o "svetskom islamskom terorizmu" izazvana (i) ovom potrebom. Kao student u Beogradu, gledao sam jednu sjajnu predstavu u Ateljeu 212 koja je imala u suštini istu poruku. U Mrožekovim Policajcima (sa Mijom Aleksićem u glavnoj ulozi) glavni problem sa kojim se iznenada suočava diktator je nedostatak neprijatelja. Nema više glasnih i aktivnih protivnika infanta i njegovog strica regenta. To je nešto najteže za aparat kojem svrhu i smisao daju unutrašnji i spoljni neprijatelji. Bez neprijatelja nema ni putokaza, obesmišljava se uvrežena retorika, nestaju opravdanja, nestaje stabilnost. Mija Aleksić je igrao najvernijeg policajca, koji kreće da stvara nasušne neprijatelje. Prvo to pokušava provokacijom, a posle donosi najveću moguću žrtvu za režim, sam postaje neprijatelj.

Holms ukazuje i na to, da je posle 11. septembra jedan od velikih problema bio kako koncipirati neprijatelja. Predsednik Buš je počeo sa prilično bezličnim i neuhvatljivim određenjem kada je rekao da je 11. septembra Amerika napadnuta od strane "zla". Posle je to zlo malo bliže – ali ništa tačnije – definisano kao "terorizam", ili "islamski ekstremizam". Holms zapaža da bi jedna jasnija definicija ometala retorički efektivnu parolu da je to borba "nas" protiv "njih".

U knjizi se ističe da je američka vlada strateškom greškom (ili demagoškim potezom) odlučila da se usredsredi na neprijatelja koji se može vojno pobediti. To bi bilo teško sa terorizmom ili sa ogorčenošću koja rađa terorizam, ali je bilo lakše sa Irakom. Nije bilo nikakvih dokaza da Irak ima neke veze sa terorizmom i rušenjem World Trade Center u Njujorku, ali je preusmeravanjem pažnje i osvetničkih nagona na Irak nađen podobniji objekat za pobedu. Rušenje Sadamovog spomenika je bio efektan simbol pobede. Mnogo bi teže bilo – kaže Holms – da se umesto obaranja jednog spomenika pokuša obaranje miliona majica sa likom Bin Ladena.

Mentalnom alhemijom, od neopipljivog je stvoren opipljiv (i oboriv) neprijatelj. Tome je još trebalo dodati metaforu "rata". Pokušano je i sa parolom "demokratije" i "demokratizacije". Tu postoje greške već u polaznoj tački. Mržnju Al Kaide ne generiše neka ezoterična odbojnost prema slobodi i demokratiji, već više prema neprincipijelnoj američkoj podršci diktaturama u Saudijskoj Arabiji i Egiptu. Nadalje, demokratija u Iraku može biti izgrađena samo na osnovama one realnosti koje stvara data društvena infrastruktura (koja zahteva neku ravnotežu sekti, nacija i plemena); a pored toga, jedna vlada koja je sinhrona sa osećanjima većine teško bi bila proamerička.

Stanje dok kojeg je dovela intervencija u Iraku stvorilo je čak određenu nostalgiju za Sadamom Huseinom. (I da primetim, voditi zemlju na način da se stvori nostalgija za Sadamom Huseinom je neuporedivo veći "podvig" nego proizvesti nostalgiju za Titom.) Naspram onih koji prebacuju svu krivicu na "njih" i govore o varvarima, Holms citira američkog antropologa (i rezervnog majora) Varholu, koji kaže: "Nije retko čuti američke vojnike kako objašnjavaju da je sila jedina stvar koju Iračani razumeju. To međutim, kažu uglavnom ljudi koji ne govore arapski" (str. 81).

Značajni delovi knjige govore o logorima i torturama i Holms zaključuje da nasilje u Iraku rađa antiameričko nasilje u budućnosti. "Odgovornost za podgrevanje ovog arhaičnog ciklusa nasilja ne leži samo na grupi Čejni-Ramsfeld (Cheney-Rumsfeld). Delimično je odgovorna i javnost" (str. 327).

Kritika američke politike

Kao i mnogi drugi, Holms analizira i restrikcije u domenu ljudskih prava koje je doneo "rat protiv terora". U desetom poglavlju, analizira američkog autora G. Stona (G. Stone) koji je opisao razna ograničenja demokratskih i ljudskih sloboda u Americi za vreme ratova kroz istoriju. Holms zaključuje da sadašnje restrikcije nisu veće od onih za vreme ranijih ratova (a verovatno bi se mogao izvesti i zaključak da nisu veće od onih u drugih demokratskim zemljama u vreme ratova). Problem je u tome da su drugi ratovi imali početak i kraj, dok je "rat protiv terora" jedna retorička metafora na čije dalje postojanje ne utiču događaji koji označavaju krajeve konvencionalnih ratova (kao što bi bio, na primer, poraz talibana u Avganistanu ili pad Sadam Huseina).

U knjizi se postavlja i pitanje kuda je trebalo krenuti – i kuda se sada može krenuti – ako ne u pravcu pelerine. Holms ima neke ideje (shvatiti sukob sa terorizmom usredsređujući se na pretnju, a ne na nekog neprijatelja, dati više prostora multilateralizmu nego unilateralizmu). Te ideje deluju suvislo i ubedljivo, ali su manje razrađene nego što je to slučaj sa kritikama postupaka i koncepcija koje su dovele do sadašnjeg stanja.