Без непријатеља нема ни путоказа

Матадорова пелерина служи да би навела разјареног бика да појури за њом – и да крене у погрешном правцу. То је метафора коју је Стивн Холмс (Stephen Holmes) изабрао за наслов своје књиге о суровом терористичком нападу од 11. септембра 2001. године и о (безобзирној) америчкој реакцији на тај напад. Стивн Холмс је један од најпознатијих савремених америчких политиколога. Докторирао је на Јелу, предавао је на Јелу, на Харварду, на Принстону и Чикагу, био је руководилац Института за уставну и законодавну политику у Будимпешти. Тренутно је професор на Универзитету Њујорк и директор Центра за право и безбедност на том универзитету.

Спада међу оне америчке ауторе који сматрају да Америка данас није мање интересантно поприште за критичко мишљење него што су "земље транзиције". Многа поглавља "Матадорове пелерине" су прерађени чланци објављени између 2001. и 2006. године. То је такође податак који је основа за одређено сврставање. Холмс спада међу оне који су о бесмислености рата у Ираку писали и пре него што су то почели да схватају и они који на стварност гледају кроз тешко замагљене патриотске наочари.

Исламски екстремизам

Књига доноси једну заиста занимљиву, интелектуално свежу, проницљиву – понегде и сурову – анализу самог напада од 11. септембра 2001, разних објашњења тог напада, те идеја које су се родиле и које су нашле изговор у том нападу. Доста је пажње посвећено и разним ауторским коментарима, штампи и другим ослонцима јавног мњења.

"Матадорова пелерина" је подељена на четири и одељка и 13 поглавља. Навешћу, примера ради, неколико карактеристичних наслова поглавља: Зашто војна супериорност ствара илузије (2); Како је рат изгубљен (3), У потрази за новим непријатељем након хладног рата (6), Интифада неоконзервативаца (9), Клетва унилатерализма (11) Ратујући безакоњем против безакоња (12). У свом уводу, Холмс цитира Хантингтона (Huntington) који је рекао да би се унутрашња дисциплина и глобални ауторитет Америке могли изгубити ако се не би нашао нови непријатељ који би заменио место упражњено одласком Совјетског Савеза са сцене.

Холмс указује на "дубоку психолошку потребу конфронтације са малигним глобалним непријатељем" и сматра да је представа о "светском исламском тероризму" изазвана (и) овом потребом. Као студент у Београду, гледао сам једну сјајну представу у Атељеу 212 која је имала у суштини исту поруку. У Мрожековим Полицајцима (са Мијом Алексићем у главној улози) главни проблем са којим се изненада суочава диктатор је недостатак непријатеља. Нема више гласних и активних противника инфанта и његовог стрица регента. То је нешто најтеже за апарат којем сврху и смисао дају унутрашњи и спољни непријатељи. Без непријатеља нема ни путоказа, обесмишљава се уврежена реторика, нестају оправдања, нестаје стабилност. Мија Алексић је играо највернијег полицајца, који креће да ствара насушне непријатеље. Прво то покушава провокацијом, а после доноси највећу могућу жртву за режим, сам постаје непријатељ.

Холмс указује и на то, да је после 11. септембра један од великих проблема био како конципирати непријатеља. Председник Буш је почео са прилично безличним и неухватљивим одређењем када је рекао да је 11. септембра Америка нападнута од стране "зла". После је то зло мало ближе – али ништа тачније – дефинисано као "тероризам", или "исламски екстремизам". Холмс запажа да би једна јаснија дефиниција ометала реторички ефективну паролу да је то борба "нас" против "њих".

У књизи се истиче да је америчка влада стратешком грешком (или демагошким потезом) одлучила да се усредсреди на непријатеља који се може војно победити. То би било тешко са тероризмом или са огорченошћу која рађа тероризам, али је било лакше са Ираком. Није било никаквих доказа да Ирак има неке везе са тероризмом и рушењем World Trade Center у Њујорку, али је преусмеравањем пажње и осветничких нагона на Ирак нађен подобнији објекат за победу. Рушење Садамовог споменика је био ефектан симбол победе. Много би теже било – каже Холмс – да се уместо обарања једног споменика покуша обарање милиона мајица са ликом Бин Ладена.

Менталном алхемијом, од неопипљивог је створен опипљив (и оборив) непријатељ. Томе је још требало додати метафору "рата". Покушано је и са паролом "демократије" и "демократизације". Ту постоје грешке већ у полазној тачки. Мржњу Ал Каиде не генерише нека езотерична одбојност према слободи и демократији, већ више према непринципијелној америчкој подршци диктатурама у Саудијској Арабији и Египту. Надаље, демократија у Ираку може бити изграђена само на основама оне реалности које ствара дата друштвена инфраструктура (која захтева неку равнотежу секти, нација и племена); а поред тога, једна влада која је синхрона са осећањима већине тешко би била проамеричка.

Стање док којег је довела интервенција у Ираку створило је чак одређену носталгију за Садамом Хусеином. (И да приметим, водити земљу на начин да се створи носталгија за Садамом Хусеином је неупоредиво већи "подвиг" него произвести носталгију за Титом.) Наспрам оних који пребацују сву кривицу на "њих" и говоре о варварима, Холмс цитира америчког антрополога (и резервног мајора) Вархолу, који каже: "Није ретко чути америчке војнике како објашњавају да је сила једина ствар коју Ирачани разумеју. То међутим, кажу углавном људи који не говоре арапски" (стр. 81).

Значајни делови књиге говоре о логорима и тортурама и Холмс закључује да насиље у Ираку рађа антиамеричко насиље у будућности. "Одговорност за подгревање овог архаичног циклуса насиља не лежи само на групи Чејни-Рамсфелд (Cheney-Rumsfeld). Делимично је одговорна и јавност" (стр. 327).

Критика америчке политике

Као и многи други, Холмс анализира и рестрикције у домену људских права које је донео "рат против терора". У десетом поглављу, анализира америчког аутора Г. Стона (G. Stone) који је описао разна ограничења демократских и људских слобода у Америци за време ратова кроз историју. Холмс закључује да садашње рестрикције нису веће од оних за време ранијих ратова (а вероватно би се могао извести и закључак да нису веће од оних у других демократским земљама у време ратова). Проблем је у томе да су други ратови имали почетак и крај, док је "рат против терора" једна реторичка метафора на чије даље постојање не утичу догађаји који означавају крајеве конвенционалних ратова (као што би био, на пример, пораз талибана у Авганистану или пад Садам Хусеина).

У књизи се поставља и питање куда је требало кренути – и куда се сада може кренути – ако не у правцу пелерине. Холмс има неке идеје (схватити сукоб са тероризмом усредсређујући се на претњу, а не на неког непријатеља, дати више простора мултилатерализму него унилатерализму). Те идеје делују сувисло и убедљиво, али су мање разрађене него што је то случај са критикама поступака и концепција које су довеле до садашњег стања.