Kozar sa visokom stručnom spremom

Rudnik – Nije lako doći do kuće Nenada Milovanovića, „kozara sa visokom stručnom spremom“. Do njegovog doma na Rudniku vodi blatnjav i izrovan put, po kojem ni jačim automobilima nije lako. Uz put su kuće, ali nigde živog čeljadeta koje bi nam pokazalo kako da stignemo do Nenadove farme. Mnogo je domova u selu Mutanj sa katancima na avlijskim kapijama, malo je odžaka iz kojih se još dimi. Konačno, nekako nabasasmo na dvorište u kojem se beli plastenik.

– Nezvani jeste, ali ste dobrodošli – pozdravlja nas domaćin, pedesetogodišnjak rođen u Beogradu, tu je i diplomirao na Mašinskom fakultetu, pa završio i zanat, stekao zvanje kvalifikovanog oštrača alata.

– Predavao sam i desetak godina u školi i uvek deci govorio: izaberite ono zanimanje koje ćete raditi sa zadovoljstvom. Najzad sam, 1998. godine, došao na dedovinu i izabrao posao koji me ispunjava srećom. A mogao sam, za poslom, da odem u Nemačku, Južnu Afriku, u Francuskoj imam rodbinu, ali sam se odlučio za Rudnik, da bih bio slobodan – kaže Nenad, koji u planini gaji 65 koza i 80 jarića, a dnevno usiri 50 litara kozjeg mleka, od koga pravi sir za tržište.

– Za ovih deset godina, koliko sam na Rudniku, nijednom se nisam razboleo. Lekarima odem samo kad treba dobrovoljno da dam krv, a to sam činio dvadesetak puta. Zdrava sredina, zdrava hrana – pa moje koze se hrane kao da su divlje: posedujem 14 hektara, a tu je još mnogo zapuštenih imanja onih koji su utekli na asfalt – priča Nenad.

A na naše pitanje kako se bori sa samoćom, objašnjava:

– Ja sam ovde domaćin i domaćica, sin i kćerka, još i spoljni momak. Svako radi svoj posao i niko se ni sa kim ne sporečka. Uostalom, družim se sa kozama, a tvrdim vam da od koze nema inteligentnije životinje. Radim po 18 sati dnevno pa ne može biti reči o dosadi. Moj prijatelj iz Holandije mi na to kaže da kad bih toliko radio u zemlji lala – bio bih milioner.